Подигнута још у првој половини XIX века, уживала је место у старом делу насеља, непосредно у близини храма Српске православне цркве. По неким наводима 2005. године остале су само рушевине некадашње панонске лепотице, грађене од набоја, са наглашеним декоративним елементима провинцијског барока.
На сајту Међуопштинског завода за заштиту споменика културе са седиштем у Суботици, наводи се да се на некадашњем објекту током времена много тога радило, те је крајњи изглед највероватније добила почетком XX века, а да је, 60-их година на уличној фасади урађена неадекватна измена, чиме је објекат добрим делом био девастиран.
Како даље пише, кућа је у основи била правоугаоног облика, са уличном фасадом извученом на регулациону линију. Са равним фасадним платном и три прозорска отвора са „Т” поделом окана, улични забат је само у својој завршној линији задржао свој псеудобарокни изглед. Према улици гледале су две просторије: мања која је чинила део затвореног трема, да би у првој већој адаптацији почетком XX века он био затворен.
Смрт у Змајевој кући
Новак Радонић, рођен је 31. марта 1826. године у сиромашној занатлијској породици у Молу, где је завршио основну школу. Уписао је гимназију у Сегедину, али га отац шаље у Сенту, у радионицу сликара – молера Петра Пилића, да би 1850. године прешао у Арад, како би учио занат у радионици Николе Алексића. Након годину дана одлази у Беч и у класи професора Карла Хајнриха Рала до 1856. године завршава академију и враћа се у Нови Сад. У Италију одлази 1858. године, а по повратку почиње да сумња у своје сликарске способности, а истовремено се рађају његови први књижевни радови.
Прве чланке „Молска мудровања” издао је 1878. године. У то време, по наговору др Јована Суботића радио је иконостас за цркву у Србобрану, а 1863. године по наруџби осликава иконостас православног храма у Ади. Умро је у 64. години 30. маја 1890. године, у кући свог пријатеља Јована Јовановића Змаја у Сремској Каменици.
Из дворишног улаза ишло се у предсобље, а десно је била смештена просторија за оставу. Централна постављена кухиња водила је даље у предњу и задњу собу. Високо ограђено двориште и старински амбар из истог времена чинили су саставни део војвођанског дома. Изворно је била прекривена трском, а у каснијем периоду је кровни покривач био црвени фалцовани цреп.
Нажалост, због лошег одржавања, иако је на списку Покрајинског завода за заштиту споменика културе, родна кућа Новака Радонића сврстана као непокретно културно добро од великог значаја, 2005. године доживела је трагичну судбину, урушивши се до темеља.
И. Бакмаз
