“Ова улица се до почетка 19. столећа звала Кујунyијска. У њој је током 16, 17. и 18. века радило десетак кујунyија и златара, од којих су најчувенији били Петар Смедеревац и Вук Кујунџија”, пише на табли.
Историја памти Петра Смедеревца по томе што је, сем украсних предмета, окивао у злато и сребро и црквене књиге. Због изузетне уметничке вештине у кујунyијско - златарском занату, он је, по налогу игумана манастира Крушедола Силвестра, 1543. године оковао Јеванђеље посвећено владици Максиму Бранковићу, бившем српском деспоту. Оно се и данас чува у овом манастиру као једна од најзначајнијих црквена реликвија.
Традиција израде кујунyијско - златарских уметничких и украсних предмета настављена је у Бечкереку и под Турцима, који нису спречавали ову радиност. Захваљујући томе, остало је забележено име Вука Кујунyије из Бечкерека. Он је 1663. године оковао Јеванђеље за српски манастир Грабовац, у Мађарској, а које се данас чува у Музеју српске православне цркве у Сент Андреји.
Зрењанинска историчарка Нада Борош истиче да су први подаци о кујунyијама и златарима у граду на Бегеју везани за долазак српског становништва из Смедерева и околине, које је у наше крајеве повео деспот Стефан Лазаревић после 1404. године. Због тога што је српски деспот постављен за великог жупана Торонталске жупаније са седиштем у Бечкереку, највећи број новопридошлица, међу којима је било доста занатлија и трговаца, населило је овај град и околна места.
– Захваљујући њима, у том периоду почиње развој занатства. Оно је било и тада, а и касније, највише заступљено у варошима и паланкама, а мање по селима. Сељани су сами, у домаћој радиности, израђивали скоро све што им је било потребно за свакодневни живот. Од заната у ондашњим варошима најчешће су били заступљене абаyије, које су шиле одевне предмете од сукна, ћурчије, које су израђивале предмете од коже и крзна, чизмари, калајyије, које су правиле разне врсте лименог и металног посуђа, грнчари… А најбогатије и најпознатије занатлије биле су кујунyије – објашњава Нада Борош.
Вредна уметничка дела, која су израђена у граду, сведоче да је Бечкерек био веома важан златарски центар у шеснаестом веку. У међувремену је кујунџијски занат потпуно нестао, а са њим и кујунџије. Остала је само табла да подсећа на нека давна времена.
Жељко Балабан
