Варош је позната и по вредним паорима, вашару на који се у пазар стиже са свих страна Војводине, па и шире, већ традиционалној „Пасуљијади”, одличним спортистима, међутим, сигурно се не дичи повременим тучама необузданих младића.
Где год се, не само у околини, нешто замашно градило и требало је добрано запети, ангажовани су кубикаши чији се рад мерио по учинку, односно кубним метрима у колицима с једним точком ископане и превезене земље или песка, а најпознатији су били, наравно, они из Темерина. Осим зими и ако с неба падају ћускије, на посао су сваке зоре путовали бициклима у колонама и враћали се кућама тек у сумрак. Међутим, од када су се и код нас навелико запатили булдожери и друге моћне машине, све су ређи послови за кубикаше.
На мањак посла ни данас се свакако не могу пожалити бројни молери, фарбари и фасадери из Темерина. Не знају више у којим су све градовима и селима били ангажовани када је требало ударити завршни гланц на фабрикама, спортским, стамбеним и пословним центрима, школама, важним државним институцијама... Није им била потребна реклама, по урађеним пословима су се прочули.
Функционисали су по принципу породичних мануфактура, где се занатско умеће већ деценијама преноси с оца на сина, са старијег брата на млађег, од шогора до шогора... Већ су на добром гласу праве мајсторске династије, фамилије Фреи, Илеш, Барга, Карачоњи, Коперец, Ердеши, Јаноши, Шушњар, Бакош, Ереш, Кочиш, Сабо, Лахош... На посао су некада, штедећи, путовали возом, аутобусом и мотоциклима, али временом се стекло, па пошто се већ има, сада свако јутро десетине комбија хитају ка грађевинама. А тамо је било лако схватити одакле долазе, не само због језика већ и због доброг расположења, праћеног хорском песмом.
Некада су иконописци и сликари с академским образовањем називани молери, па су мајстори свога заната поправљање, уређивање или украшавање зидова претварали у праву уметност. Многи темерински су постали и врсни сликари, попут Имреа Илеша, старијег и млађег, или двојице Јожефа, Бакоша и Фарагоа.
Без имало хвалисања могу тврдити да су за пола века окречилу читаву Југославију. Њихови наследници су развили посао и постали тражени и по иностранству, највише у државама насталим након распада СССР-а. На десетине Темеринаца било је је ангажовано на уређењу председничких резиденција у Чеченији, Казахстану и Белорусији, комплекса за Зимску олимпијаду у Сочију, пословно-стамбених објеката у Москви и другим деловима диљем Русије. Само између 2015. и 2017. више од стотину фарбара, гипсара и фасадера из Темерина је ишло да ради у Мађарској, Аустрији, Немачкој и другим западноевропским земљама, где су цењени и веома добро плаћени. Како ствари стоје, колеге које су остале у Темерину неће бити у стању да окрече ни пола Новог Сада.
Већ с 15 година постао сам шегрт 1957. код познатог темеринског молера Антала Фреија, сећао се Ђерђ Лахош својих почетака. Заједно с њим, како каже, почетници су били Милош Везмар, Ратко Милаковић, Пал Месарош и Јожеф Бакош.
Лети смо радили од 5 часова до 18, зими од 6 до 15. Иначе, таква су била времена па сам код мајстора био задужен и за одржавање свињца, штале и кокошињца. Међутим, волео сам занат молера и није ми било тешко да одмах после посла, већ од четири и 15 похађам наставу у локалној школи за КВ раднике. Учионице су биле у парохијском дому поред цркве, а делом у згради прекопута, где је сад Дом месне заједнице, присећа се Лахош.
Занат је трајао три године, а матурски рад је полагао код мајстора Имре Јаношија.
Већ 1961. године сам се запослио у новосадској фирми „Девета стамбена”, а након две године прешао у занатску радњу „Фарбар” у Новом Саду, и остао тамо све до пензионисања 1990. Под руководством Иштвана Фреија почели смо са 14 радника, а касније догурали на више од 30, махом из Темерина. Много посла, али добре и редовне плате. Много само радили ван Новог Сада, па смо, осим Новосадског сајма, средили објекте сајмова у Београду, Приштини, Загребу, између осталог и готово све поште у Војводини, а посебно је одговоран био рад на фасади Скупштине Новог Сада и Петроварадинској тврђави, где смо приде уредили и Титову резиденцију, причао је Ђерђ.
Како каже, иако је у фирми био најнижи са 160 центиметара, није нимало заостајао.
Напротив, имао сам велики учинак и често бивао награђиван. Нисам се плашио ни висине, већ сам „терао” мердевине – деветке и дванаестице – као од шале. Свакако је томе допринело и моје дугогодишње фудбалисање у „Сељаку” из Сирига и темеринском ТСК-у, вели Ђерђ.
И у 78. години он је прихватао мање послове, док оне велике његов син Тибор већ годинама ради у Бечу.
Мајстор Лахош сениор био је препун оптимизма и планова, али је само неколико дана након што смо разговарали, изненада преминуо од короне.
Миле Милојевић
