Прво издање ове публикације, посвећене херојима антифашистичке борбе, штампано је 2019. године уз истоимену изложбу коју је финансирало Министарство културе Србије. Тада су изложене фотографије и лични предмети које је музеј добио на поклон током прикупљања материјала за књигу, које су поклонили потомци учесника битке.
Сама Батинска битка отпочела је 11. новембра 1944. године и мада су добровољци 12. Војвођанске бригаде већ првог дана успели да запоседну чувену батинску Крваву коту 169, противудар оклопно-механизованих немачких јединица из састава Ш дивизија „Бранденбург” и „Ломбард” их је одбацио на саму обалу Дунава, на положаје које су, мада десетковани заједно са саборцима из 8. Војвођанске бригаде и 703. пешадијског пука Црвене Армије, држали следећа три дана. У зору 15. новембра након, по сведочењу очевидаца, стравичне артиљеријске припреме преко 1200 оруђа Црвене Армије у којој су панику у непријатељским редовима посебно изазивале „Стаљинове оргуље”, чувени ракетни бацачи „Каћуша”, све снаге 51. Војвођанске дивизије НОВЈ и 233. стрељачке дивизије Црвене Армије су јурнуле преко Дунава, прошириле мостобран и одбациле фашистичку солдатеску ка Печују, чиме је окончана Батинска битка. У овој епопеји, према ни до сада потпуно сређеним подацима, живот је изгубило преко 1200 војника Црвене Армије и око 1000 партизанских бораца, од којих су многи, неименовани, завршили у леденим водама Дунава.
Ускоро књига о логору Шарвар
Ако су жртве бораца, учесника Батинске битке биле велике, ништа мање није било ни страдање цивилног становништва Војводине. Једно од најстравичнијих је било заточавање српских добровољаца-солунаца у логорима, посебно Шарвару. Реч је о људима који су у након Првог светског рата формирали неколико насеља попут оних у околини Сомбора као што су Алекса Шантић, Растина, Рогатица... За потребе рада на истраживању о овом концентрационом логору мађарских фашиста из Градског музеја су позвали и малобројне живе логораше, али и њихове потомке да им помогну у прикупљању сећања и сваковрсне грађе.
Мада је ову битку пратио епитет контроверзне, пре свега због тога што је десант здружених партизанско-совјетских јединица извршен у подножју јединог брда на обали овог дела Дунава, чврсто поседнутог од фашистичких јединица, чињеница је да је са тактичке стране ово био и најбољи избор. Управо у Батини су се граничиле зоне одговорности Врховне команде Вермахта и Врховне команде копнене војске Трећег Рајха, на шта је Хитлера упозоравао и прослављени наци-генерал и стратег блицкрига Гудеријан. Овај детаљ је довео до тога да је брзо форсирање Дунава управо код Бездана са бачке и Батине са барањске стране, довело до потпуног изненађења фашистичке коалиције, које су знатно већим снагама запоселе друге могуће правце преласка на десну страну Дунава, као што су апатински, бајски и мохачки правац.
Успешно успостављање мостобрана код Батине за снаге Црвене Армије, тачније Трећег украјинског фронта, било је стратегијска претпоставка за отпочињање Будимпештанске операције, пошто су се црвеноармејци након преласка велике европске реке у року од свега неколико дана појавили на Балатону и код Нађкањиже, чиме је и отпочела операција уласка у главни град Мађарске. Додатни разлог форсирања Дунава управо на овом делу панонске низије, Врховна команда ШСР-а, Ставка, је видела и у потреби што хитнијег спајања са савезницима у Аустрији, чиме би били пресечени правци повлачења са југоистока Европе немачких армијских група Е и Ф предвођених Александером фон Лером. С друге стране, партизанске јединице НОВЈ су изласком на обале Драве извршиле притисак на бокове немачких јединица укопаних на Сремском фронту, као што су и формирањем вировитичког мостобрана направили увертиру за коначно ослобођење земље.
М. Миљеновић
