Страх од глади један је од исконских страхова, дубоко укорењен у сваком од нас, а стручњаци за понашање маса кажу да између осталог и због тога сви “масовни обреди” од религијских до оних које упражњавамо из чисте забаве, скоро обавезно укључују и обиље хране, не би ли смо се бар на тренутак насмејали том страху у лице.
Зато данас имамо на десетине манифестација које се посвећују храни и сада већ скоро да не постоји ни јело ни село које није установило и своју.
А када се таква нека свечаност установи - главни задатак организатора је да се обезбеди довољно хране за све јер, “не сме да фали” односно “боље да буде вишка него да неко остане гладан”...
Организатори “Кисачке куленијаде”, иако се одржава први пут, очекују да ће ово село у суботу бити пуно гостију из целе Војводине јер је кулен који справљају мештани већ деценијама чувен по свом квалитету и кажу да ће кулена бити довољно за све који одлуче да у суботу дођу у Кисач.
На вероватно најпознатијој оваквој светковини, туринској “Кобасицијади”, мајстори се сваке године хвале како за кобасицу - рекордерку (преко 2.100 метара дужине) потроше цирка тридесет товљеника плус yакове соли, зачина и других састојака. Неко осредње афричко село у пустињи би са тридесет товљеника имало залихе хране за две-три године, али у центру Турије кобасица од два километра нестане за свега неколико сати.
Слично је и са “Пасуљијадом” која је изворно настала у Темерину, али у последњих пар година “залута” и до Новог Сада. Организатори припреме по неколико хиљада порција пасуља и веровали или не, све се поједе. Постојали су предлози да се у вечерњим сатима када се пасуљ слегне у стомацима, на Пасуљијади одржи још једно такмичење где би се, стручно речено, мерила компресија коју у пробавном тракту изазове пасуљ, али је за сада из “безбедносних разлога” одобрен само ревијални наступ појединих такмичара.
Иако се уобичајено за “централну фигуру” бира једно од познатих јела, све овакве феште су прилично флексибилне, и свуда се заправо једе све што се понуди, а понуди се свашта. Од места до места, како дође време да се припрема каква свечаност у славу хране, и ситна и крупна живина по двориштима закука јер зна шта им следи, празне се пушнице и спремају највеће посуде које се обично и користе само у тим, специјалним приликама.
Меси, кувај, пеци, сеци, па опет меси, кувај, пеци, сеци - тако у најкраћем домаћице и домаћини могу да опишу дане уочи феште, а како у неким случајевима имају амбицију да постану Гинисови рекордери по количини, односно величини припремљене хране, у процесу готовљења некад учествују и десетине људи. Јер није лако направити кобасичетину од 2 километра, пљескавицу од стотинак кила меса, скувати котлић или пасуљ од 1.200 литара, направити ред пихтија које заузму пола главне улице у Руменци, направити кајгану од 2.000 јаја, накувати купуса са сувим месом за пар хиљада људи...
Некада ни набавка репро-материјала не иде баш глатко као у случају чувене “Мудијаде” у Шајкашу, где за потребе ове манифестације посвећене храни од белих бубрега, двадесетак примерака вепрова, бикова и јарчева буде очас посла прилагођено за певање у чувеном Хору бечких дечака, мада им након те интервенције и није баш до песме.
Н. П.
