Наиме, део оригиналне куће раније је већ продат и претворен у пословни простор. Овај објекат, осим што има велику историјску и културну вредност, с обзиром на то да је у њој живео чувени адвокат и први председник Српског народног одбора у тадашњем Великом Бечкереку, има и архитектонску вредност, јер је пројекат њене реконструкције израдио Драгиша Брашован, један од најзначајнијих архитеката 20. века.
Три године након што је кућа прешла у власништво града и након што је објављено да ће она убудуће бити депаданс Народног музеја Зрењанин, на кући се ништа није радило. Она је у врло лошем стању, кров прокишњава, а фасада и столарија вапе за санацијом. Улазна метална врата су закатанчена, а судећи по фотографијама самог улаза, тешко да је кућу неко обилазио последњих месеци.
Одговоре на питања који су планови са спомен-кућом, шта је до сада учињено и могу ли је посетиоци уопште обићи, потражили смо у Народном музеју. Добили смо их у писаном облику.
„Спомен-кућа Славка Жупанског под окриљем је Народног музеја Зрењанин од 2019. године и доступна је за публику уз претходну најаву. Посета се може најавити Педагошко-информативној служби, неколико дана раније, а публику ће дочекати кустоси Владислава Игњатов и Дејан Воргић. Сваког 31. октобра врата куће су отворена за посете без претходне најаве у оквиру прославе годишњице оснивања Српског народног одбора“, кажу у Народном музеју.
Стручњаци Народног музеја су заоставштину породице Жупански сортирали. Близу 100 предмета уведено је у музејске збирке, док један мањи део материјала још увек чека на даљу анализу. Најстарији затечени предмети потичу из времена око средине 19. века, као што је бохемијска порцеланска ваза „Пиркенхамер”, док најмлађи припадају последњим деценијама 20. века.
„Две целине се својим квалитетом и интензитетом посебно издвајају, а то је колекција од близу тридесет породичних фотографија Жупанских и више значајних комада намештаја, као што су историцистички трпезаријски сто фабрике „Антон Бенце & син“ или столице које су се некада налазиле у власништву Првог дунавског паробродског друштва“, објашњавају у Народном музеју.
Библиотечки фонд броји више од три стотине публикација, а најстарија сачувана књига у њему је „Повесница српског народа од најстаријих времена до године 1850“ Данила Медаковића из 1851. године.
Оно што јесте проблем са овим културни добром јесте да на кући није било инвестиција осим редовног одржавања. У инвестиционим плановима за ову годину у градском буџету нису предвиђена средстава за озбиљније интервенције на спомен-кући.
Новац се за реконструкцију може обезбедити и из других фондова али, колико је познато, ниједна институција културе не планира ове године да конкурише са пројектом реконструкције на неком другом нивоу.
Ж. Балабан
