есејиста и романописац је пародирао Дена Брауна и ругао се фалсификатима у његовом роману, светском бестселеру “Да Винчијев код”.
Током својих истраживања у неколико наврата догодило се да сам се бавио јединственом личношћу каква је био Мило Темишвар, пише Еко:
- Као што сам напоменуо већ у збирци есеја “Апокалиптични и интегрисани”, Темишвар (Албанац, прогнан из своје домовине због левих скретања, потом избеглица у Совјетском Савезу и Сједињеним Америчким Државама, и напослетку у Аргентини, где му се потом губи сваки траг) познат је (малобројнима) као аутор дела “Библиографски извори Хорхеа Луиса Борхеса, О употреби огледала у игри шаха и Тхе Патхмос Селлерс, за које сам тада радио рецензију. Потом сам га споменуо и у уводу “Имена руже”, где сам објаснио да је есеј “О употреби огледала у игри шаха” објављен само на грузијском језику (Тбилиси, Мамардшвили, 1934). Пошто сам се позабавио мукотрпним дешифровањем тог текста (а усавршио сам се у грузијском сричући целокупног Руставелијевог “Витеза у пантеровој кожи”, у луксузном издању, табак 64 стр, израђеном у штампарији сада већ непостојеће издавачке куће Џугашвили), схватио сам да сам у том делу пронашао (детаљније и прецизније разјашњене) све догађаје о којима потом приповедам у том свом роману...
Од других прилога који свакако заслужују да буду поменути у овом кратком осврту, треба издвојити и путопис Данице Димитријевић “Кроз Аргентину и Чиле”.
Буенос Ајирес, почиње свој путопис Димитријевић, крај лета, препуни цолецтиво аутобуси, Сан Телмо, плесачи танга на тргу Дорего, низови антикварница дуж улице Дефенса, Палермо Вјехо са својим авангардним бутицима и баровима, тихе ушушкане улице Реколете, ексклузивни Пуерто мадеро са пословним људима и десетинама јахти у марини... Град пун живота, неке топле, присне енергије, срдачних људи и музике.
Књижевни магазин
Гласило Српског књижевног друштва “Књижевни магазин” у новом броју (175-180/2016), осим текућих прозно-поетских прилога из радних свезака нашин савремених књижевника, у рубрици Огледи доноси есеје Васе Павковића, Александра Гаталице, Ивана Миленковића и Софије Живковић.
Гаталица је свој есеј “Списатељица која је писала и живела свој живот” заправо посветио Светлани Велмар-Јанковић:
- Светлане Велмар-Јанковић, док пишем овај текст, нема већ две године, а као да је ту с нама, посебно ми се чини са мном. Родио сам се на исти дан, тачно тридесет једну годину након ње, и мој свет социјализма није имао ничег заједничког с њеним. Живео сам мекан, попустљив и рекло би се чак размажен живот. Гледао сам њен погибељни живот, укључивши се, као зрео писац, у његово посматрање на самоме крају, када је капетаница породица Велмар-Јанковић и Теокаревић, схватила да је све бродове сигурно склонила само на својим страницама. До последње дана била је зато и за мене већа од живота. Лик из романа који морам написати. Ја, писац, који никад од свог живота није морао да прави литературу, већ је тај посао безбрижно препустио својој машти. Да ли ћу то успети? Мислим да нећу. Светлана и њени “Прозраци” још су ми превише близу и тако ће остати.
Магазин објављује и беседу Драгана Великића поводом откривања споменика Бориславу Пекићу на Цветном тргу у Београду 2. марта 2016. године.
Нигде Београд није толико присутан у свом миленијумском трајању, сматра Великић, као што је у књижевном делу Борислава Пекића:
- Шест векова повезује породицу Његован, јунаке епопеје “Златно руно”, са градом Синга, Римљана, Мађара, Турака, Словена. Генерацијама, још од времена када је под градским зидинама било и кентаура, Његовани су били сведоци свих тих минулих бурних година. Изгледа да само такве године и чине историју Београда. Нико није познавао београдске улице и тргове као Пекићеви јунаци.
Ђ. П.
