Поставка се састоји од богате документације МСУВ коју је архитекта поклонио музеју, штампаних принтова, фотографија и макета које су израдили студенти архитектуре, а љубазношћу породице премијерно ће бити изложени и Крстићеви оригинални цртежи, што је заокружило приказ његовог богатог архитектонског и уметничког опуса. Изложба “Душан Крстић: Архитектура” наставак је сарадње МСУВ и Департмана за архитектуру и урбанизам ФТН Универзитета у Новом Саду на проучавању богатог архитектонског модернистичког наслеђа. Једна од кустоскиња ове изложбе, уз Владимира Митровића, јесте и професорка са ФТН-а Драгана Константиновић.
Које су то особености Крстићевог архитектонског/градитељског стила, од почетка каријере до првих година 21. века? На који начин је еволуирао од почетака у социјалистичком систему, до ипак другачијих урбанистичких околности које су нас сачекале у 21. веку?
– Душан Крстић започео је свој рад у време велике градитељске обнове и реконструкције Новог Сада након Другог светског рата. Тај модернизацијски процес носили су млади, тек дипломирани архитекти и инжењери, показујућу велики степен одговорности према улози у којој су се нашли. Радећи у великим грађевинским системима, попут Неимара, Крстић је учио практичне елементе архитектонског заната, изграђујући своју професионалну личност.
У тадашњој социјалистичкој држави становање је било високо на лествици приоритета и изградња нових насеља у Новом Саду обележила је послератне деценије. Освојене су песковите територије Лимана, простори око новог Булевара 23. октобра, а касније и простор Новог насеља. На тим пословима, Крстић је оставио значајан траг, креирајући специфичан језик своје архитектуре која се развијала на темељима послератног југословенског модернизма, али и искустава послератних америчких архитеката које Крстић помно пратио и о њима писао. Његов рад на стамбеним објектима и комплексима, показује његово дубоко интересовање за процесе у становима, хуману димензију у бављењу простором, потребу да се простор прилагођава породици и променама у њој… Истовремено, успостављао је ширу раван разумевања тема становања и универзалних вредности којима се мери квалитет становања и појединачних станова, тежећи да се нормирају и утврде мере квалитета, по најразноврснијим критеријумима.
Транзициони процеси крајем деведесетих донели су другачије тржишне услове, нове урбанистичке параметре, и као последицу, другачије архитектонске квалитете. Верујем да је било изузетно тешко одустати од свих вредности архитектонске праксе које је изграђивао годинама и пристати на компромисне услове и решења на крају успешне каријере. Међутим, позитивна промена у тим годинама била је његов долазак на Департман за архитектуру и урбанизам, где је почео да ради као ванредни професор и да држи теме из области становања и пројектовања јавних зграда. То је Крстићу пружило прилику да изврши синтезу сопствених искустава и препусти се едукацији студената који су се спремали за архитектонску сцену. Тај посао радио је као велики посвећеник.
Изложба је наставак сарадње МСУВ и Департмана за архитектуру и урбанизам ФТН-а на проучавању богатог архитектонског модернистичког наслеђа, где су у кустоски рад били укључени и студенти различитих година студија. На који начин су студенти учествовали и како су видели Крстићево дело?
– Упознавање студентима са локалним контекстима и ствараоцима значајан је темељ њиховог образовања. Такве теме често укључујемо у наставу како бисмо изградили јасне релације према простору којем живимо и делујемо, и да бисмо истражујући учили о значајним пројектантским темама и искуствима. Рад на овој изложби био је прилика да се студенти укључе у процес. Конкретно, група студената радила је на изради макета за комплекс на Лиману I – на приказу урбанистичког склопа, на приказу једне репрезентативне куле и њене структуре, као и макете Друштвеног дома. Претходних година, у оквиру предмета Савремена архитектура 2 бавили смо се истраживањем настанка и трајања школе у Ердевику. За потребе ове изложбе, посебно смо се бавили темом Модела за вредновања станова, где су колегинице Нина Чегар и Катарина Дојчев дале значајан допринос сложеној реконструкцији и интерпретацији Неимаровог модела, који до данас нисмо пронашли.
Колико је Крстићева заоставштина данас значајна у самом образовном процесу на ФТН Универзитета у Новом Саду?
– Верујем да је овај пројекат – изложба и монографија – значајан корак у разумевању свих домена његовог деловања. Како је прошло доста година од његовог одласка са Департмана, студенти могу бити само посредно упознати са његовим радом. Управо зато, локалне теме и личности морају бити стално део образовног процеса, и то најбоље као део студентских истраживачких тема којим се побуђује њихово интересовање и рад. Верујем да је снага тих иницијатива основа чувања утицаја великих пројектантских личности који су били део наше школе, али и део новосадске средине.
Н. Марковић
