Филм: Добра жена

Кува, спрема, чисти, пере, ту је и за мужа и за децу, још и ужива у свему томе. Али, једног дана, након што доктор посумња да има малигну израслину на дојки, почиње велико спремање током којег на светлост дана излази и једна видео касета, са породичним снимцима. Када Милена открије да иза снимљене идиле има и снимак стрељања цивила из националистичког рата у Југославији, у којем главну улогу игра њен муж Влада (Борис Исаковић), ништа више неће бити исто.

Актери

Сценарио: Мирјана Карановић, Дарко Лунгулов, Стеван Филиповић

Режија: Мирјана Карановић

Улоге: Мирјана Карановић, Борис Исаковић, Јасна Ђуричић, Бојан Навојец, Христина Поповић

Реч критике

Оно по чему је позната ван екрана - мировној делатности, отвореној критици националистичког политичког естаблишмента, солидарности са угроженим групама и мањинским заједницама у друштву, Мирјана Карановић у великој мери преноси и на филм. Прича је очигледно инспирисана истинитим догађајима, касетама какве су већ “цуриле” у јавност (било би лепо и кад би неко једном објаснио зашто човек има потребу да снима и чува злодело), браковима какви цветају, српским мајкама (фолк певачица Цеца је латентно и једна од протагонисткиња филма), само са драмским отклоном у томе што је ова жена приказана као добра, а не као лоша или зла. Слично су представљене и друге, жене око ње, све са имплицитним алибијима да нису оне криве што су им мужеви алфа-мушкарци (у Србији читај: свиње и криминалци), у овом случају и ратни злочинци. Сироте, не питају се оне ништа, па ни то одакле им крпице, помадице... Након спознаје да има рак, вера у бесмртност душе и прогон на оном свету Милену доводи до психолошке нестабилности која се разрешава етичком одлуком. Али, ко зна колико би она била мање добра жена да није било канцера, мада и тај мотив, као и цео филм, делује некако намештено, у функцији солидарности са актуелном темом и женском природом, или њеним наличјем. Осим одличне глуме у филму свеприсутне Мирјане Карановић, све друго је прилично недовољно.

Игор Бурић