Реч је о филмовима примарно продуцираним у Хрватској, односно Мађарској, па су се као такви уклопили у овогодишњи концепт Палићког фестивала да у фокусу имају филмове из ове две земље.
„Не гледај ми у тањир“ или „Не гледај ми у пијат“, како се у оригиналу зове дебитантски филм Хане Јушић, приказује једну дисфункционални шибеничку породицу, са кћерком Маријаном у првом плану, поготово од тренутка кад јој се отац шлогира, а она преузме хранитељску улогу. Већ из овог крокија се да закључити да нема ни трага некој приморско-далматинској идили, пошалицама, него да је пре реч о својеврсној социјалној и психолошкој драми, иако кроз филм провејава зрнце хумора, углавном црног и сурово потцртаног.
Приказ социјалног и економског миљеа приближно је сличан наличју бразилског друштва, фавелама Рио де Жанеира, поготово зато што се у позадини првог сценографског плана, стално виде неки спортисти и славе њихови успеси. Изванредан сценарио и режију Хане Јушић која креира упечатљиво сугестивну атмосферу, прате и одлична глумачка остварења, предвођена младом Миом Петричевић у главној улози.
Маријана (Миа Петричевић) је медицинска техничарка која након рада у болници прихвата и рад на чишћењу кућа богатих Хрвата из оближњег села, људи који живе у Америци. Након очевог шлога, у кући јој више нико не ради. Брат јој има неки фелер, некоректно говорећи, и није способан да самостално брине о свом животу, што се исто може рећи и за мајку, која се након мужевљеве болести, додатно ослобађа стега одговорности за породицу. Маријана и у овим околностима ипак успева пронаћи нешто своје, само да би схватила да ипак неће отићи у Загреб и напустити их...
У градацији, наратив филма постаје све тежи и тежи, нудећи низ узнемирујућих призора када Маријана „пукне“ од притиска у кући и одлучи се предати до тада спутаном истраживању своје стварне природе и сексуалности. У коначници, што би рекли Хрвати, уз мноштво мотива, од друштвених до интимних, као основна порука филма, остаје упечатљив наслов, уз који иде и оно „не број туђе залогаје“ – немојте судити људима, једна дивна идеја и подједнако „страшан“ филм.
„Јупитеров месец“ Корнела Мундруца далеко је од дебитантског филма овог редитеља. Већ искусан, познат и признат, и овај пут Мундруцо прича ангажовану причу, о паклу друштвеног живота Будимпеште у који стицајем несрећних околности стиже један младић са атрибутима анђела из Сирије (делује као бесмртан и може да лети). Преплет фантастичних, реалистичких и акционих сцена (Сиријца све време гања пандур који га је већ упуцао на граници, а брани га доктор сумњивих етичких начела), донекле збуњује гледаоца о каквом филму се заправо ради. Јурњаве колима, пуцњаве, елементи трилера и драме, недореченост природе главног јунака, преплићу се до непрепознатљивости, јасно отварајући ипак једну тезу – Европи је дошао крај и неминовно ће се променити. Ову тезу потцртава и уводни текст који објашњава да је наслов позајмљен из астрономије и чињенице да се један од мноштва Јупитерових месеца, онај за који се сматра да би могао да буде извор новог и непознатог живота због залеђеног мора испод своје коре, зове управо Европа.
