ИНТЕРВЈУ: ДРАГОМИР ЗУПАНЦ, УМЕТНИЧКИ ДИРЕКТОР ДАНА СЛОВЕНАЧКОГ ФИЛМА: У знаку млађих аутора склоних иновацијама
Дванаеста ревија „Дани словеначког филма”, која ће бити одржана од 14. до 17. маја у Kинотеци, представиће оно најбоље што тренутно има све успешнија кинематографија из ове земље, чији аутори и ауторке освајају награде на престижним европским фестивалима.
О ономе што нас чега на предстојећој ревији разговарали смо са уметничким директором Дана Словеначког филма – Драгомиром Зупанцем.
Да ли сте задовољни развојем ревије у ових нешто више од десет година?
– Ревија Дани Словеначког филма постала је престижна манифестација по пласману и начину организације представља- ња филмова земаља Европске уније. Предност наше ревије је што се у целини остварује преко чланова Друштва Сава, оних са професионалним искуством у области филма и медија, тако да се уз сарадњу са Словеначким филмским центром и сталном везом са Фестивалом Словеначког филма програм у целини ствара и реализује за Београд и Србију, захваљујући ентузијазму и упућености Словенаца одраслих и школованих у српском културном окружењу. Огромну помоћ и подршку нам пружа Амбасада Словеније и Канцеларија за Словенце преко границе и у свету, а то значи да је улога ревије, да преко филма допринесе успостављању уметничких и културних веза између две државе.
Дани словеначког филма ове године представљају разноврстан стилски и жанровски репертоар; који филмови су вама посебно драги из овогодишње селекције?
- Увек смо се трудили да селектујемо филмове са типично словеначким темама, репрезентативним и по начину и садржају, од класичних играних и документарних, до кратких форми, да пружимо гледаоцима и филмским познаваоцима прилику да одгледају остварења млађих аутора склоних иновацијама и експерименту. Издвојио бих „Несташне девојке“ Уршке Ђукић, „Fantasy“, Кукле и кратки „Хаски“ Лане Бергер, и то не само по броју освојених Весни на ФСФ у Порторожу, него због припадања „новом“ таласу редитељки на филмској сцени Словеније. Словеначка кинематографија посебно негује традицију снимања филмова за млађи узраст, тако ћемо на овогодишњој ревији приказати „Приче из чаробног врта“, анимирану сагу групе аутора из Чешке, Словеније, Словачке, Француске и дугометражни “Елвис Шкорц” Бориса Јурјашевича, о сазревању и спознавању окружења младог јунака филма.
Фестивала ће бити, али филмова...
Како видите словеначку кинематографију данас у ширем регионалном контексту?
– Осим што произведе, сразмерно својим капацитетима, поприличан број филмова и телевизијских програма, словеначка кинематографија успешно наступа и на међународној сцени. Филмови и аутори су заступљени на свим важнијим филмским манифестацијама у Европи и свету. На фестивалу у Порторожу се равноправно такмиче и филмови из осталих регионалних кинематографија, ако су рађени у коопродукцији са словеначким продуцентима и фондом. Такви пројекти омогућују да се заједно на одјавној шпици појаве најбољи глумци, филмски аутори из више области, као и амбијенти снимљени на просторима изван Словеније. На прошлом ФСФ је тако приказан филм Слободана Шијана “Буди бог с нама”, Теоне Стругар Митевске “Ја сам из Титовог Велеса” и Мирјане Карановић “Мајка Мара”. Ове године српска кинематографија неће имати заједничке пројекте са регионалним фондовима и продуцентима. Услов је да се уђе са средствима добијеним на конкурсу ФЦ Србије. Две године за редом конкурс за нове филмске пројекте није расписиван. Фестивала ће бити, филмова из Србије неће.
У једном од ранијих интервјуа спомињали сте да сте упадали и много раније у културни простор Словеније, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, уз дружења са члановима групе ОХО. Занимљиво је да ће се један од филмова у овогодишњој селекцији бавити управо њима – каква су била ваша директна сећања о њиховом раду, из прве руке?
– Био сам у прилици да посећујем и делујем у Словенији у време ЈРТ шеме. ТВ Београд је као медијска кућа тадашње престонице имала привилегију да снима по целокупном југословенском простору. Имао сам контакте и информације шта се дешавало на културном простору Словеније. Тако сам за више програма снимао и доносио емисије из разних области: културе, науке, образовања. У неколико епизода серије “Двоглед”, уредника Драгана Бабића, представили смо наступе групе “ОХО”. Прва епизода је снимљена у Крању и околини, где су уметници интервенисали и стварали у простору а касније смо два-три пута боравили у Шемпасу и бележили активност комуне Марка и Марике Погачник. Делови филмова снимљених почетком седамдесетих година користио је Дамјан Козоле, за свој документарац ОХО.
Имајући и то искуство у виду како сте доживели сам филм и шта вам се у њему допало? Односно, како сагледавате историјски и културолошки контекст у коме су радили са данашње дистанце?
– Поновни сусрет са “оховцима”, за мене је значио повратак у време снажног деловања концептуалних уметника на просторима ондашње државе, Југославије. Било да сам деловао као уредник филмског програма СКЦ-а или редитељ на ТВ Београд, увек сам налазио могућност и користио прилику да забележим радове уметника и да са Дуњом Блажевић, ликовном уредницом СКЦ-а, продуцирам сада већ култне “Кино белешке” Луца Бекера. Или да за Културну редакцију РТС-а обиђемо све центре бивше државе, истражимо и забележимо инсталације и перфомансе: Раше Тодосијевића, Зорана Поповића, Марине Абрамовић, Неше Париповића, Тома Готовца, Браце Димитријевића, Горана Трбуљака, браће Врањешевић, Владимира Копицла, браће Шаламун, Миленка Матановича, Нашка Крижнара, Игора Гајстера. Козолеово виђење времена и простора подудара се са искуством са снимања пре педесет година, јер се ради о снажним индивидуалцима, уметницима који су својим деловањем и наступом заузели истакнуто место у модерној уметности како на екс југословенском, тако и шире, у европском, југоисточном простору.
Н. Марковић