Идеју за филм “Министарство љубави”, снимаљен у хрватско-чешко-словеначкој копродукцији, добио је прочитавши на телетексу да ће се променити породични закон у Хрватској што је подстакло медије да се запитају шта ће бити са удовицама хрватских бранитеља које примају пензију покојних мужева, а живе у ванбрачној заједници.
У средишту Маринковићеве комедије је незапослени биолог Креша, посрнулог самопоуздања и у брачној кризи, кога шаљу на терен како би ухватио удовице у преступу, а ствар се додатно закомпликује када се заљуби у једну од удовица.
На примедбу модератора конференције за новинаре да су његовом филму види утичај чешке школе, али и “вудиаленовски” стил, Маринковић каже да се разлликују чешке од балканских комедија, али и да када се каже балканска комедија, онда се углавном мисли на српску, почев од остварења Слободана Шијана.
“Хрватска не ради добро комедије као ви у Србији, а Вуди Ален је Вуди Ален, њега ко научи…”, истакао је Маринковић, који живи у Букурешту, ожењен Аустријанком.
Осврнувши се на тему филма, Маринковић је приметио да смо сви ми на Балкану навикли да се држава брине о нама и да немамо свест о јавном новцу.
“У Аустрији је ситуација потпуно другачија, они имају свест о јавном новцу и знају да узимањем тог новца краду од својих суседа. Увек смо тражили помоћ од државе. Држава плаћа нечији нерад, а они који раде, онда немају пуно”, рекао је редитељ.
Он је констатовао и да у Хрватској постоје две политичке опције, свако вуче на своју страну, додавши да је он филм снимио захваљујући подршци из Чешке, па је тек онда добио средства у Хрватској.
“Ја не живим у Хрватској и не припадам нигде. У Аустрији ми се догодила лепа ствар да сам конкурисао као анониман човек са улице и добио новац. То се у овим насисм државама не би могло десити”, казао је Маринковић, додавши да следећи филм намерава да снима у Аустрији.
Он је истакао и да је Хрватски аудио-визуелни центар (ХАВЦ) нешто сјајно што се догодило, али и приметио да су годинама уназад разна министарства културе покушавала да га угасе и да је опстао захваљујући филмским радницима.
“ХАВЦ је пре две године имао велики утицај и моћ, а сада се изгледа сви боје. Било је политичких напада, а политика не би смела да се меша у кинематографију. Сада је мање новца за филмове, али се надам да је то краткотрајно и да ће се узлет хрватског филма наставити, јер нам добро иде и била би катастрофа да се тај процес заустави, а већ се успорава”, нагласио је Маринковић, поменувши велики успех филмова Хане Јушић “Не гледај ми у тањир” и Рајка Грлића “Устав Републике Хрватске”.
