„Чекао сам до 62. године главну улогу. Ред је био да добијемо прилику и ми млади”, нашалио се својевремено Баћовић када је добио главну улогу у одличном филму „Шавови”, снимљеном о несталим бебама.
Али није Марко Баћовић само јунак споредних улога на малим и филмских екранима, он је одличан позоришни глумац али и директор Црногорског народног позоришта на чију је сцену вратио Нушићевог „Покојника” у адаптацији Егона Савина. Тај театарски догађај имао је неуобичајено добар медијски ођек, с обзиром на то да медијски рефлектори ретко „швенкују” позоришне догађаје. Иначе, ова представа с великим успехом гостује и на срским позоришним сценама. Иначе, списак Баћовићевих остварења на великом и малом екрану је импресиван, а такође и жанровски разноврстан. Многи старији гледаоци га памте по улози поручника у „Бољем животу” који се труди да усклади вишенационални војни оркестар. Данас, чини се, тај мешовити оркестар поново добро звучи. Били смо недавно сведоци да је Баћовић био врло упечатљив у копродукцијском филму „Сирин” Сенада Шахмановића који је имао врло запажен међународни успех. Такве копродукције су данас често неминовне. Регионална сарадња је интензивна. Зато смо се за ТВ магазин у разговору с драмским уметником Марком Баћовићем осврнули на период када се снимало по ЈУС-у, а и упоредили давну епоху с данашњим временом и у глумачком и у моралном смислу.
Завршили сте глумачку академију у Загребу, да ли има разлике у тој загребачкој школи глуме у односу на београдску?
- У то време кад сам завршио било је разлике. У Загребу смо били учени да будемо врло тачни. Учили смо и драматургију и да погодимо лик, док се у Београду гледало на то како да постигнеш улогу тако да је волиш кад долазиш. Ја сам завршио давно, међутим, гледајући сад последњих година, мислим да нема више разлике. Сада, као што видите, глумци из Загреба долазе, играју овде доста и мислим да је то сад све практично исто.
Многи памте вашу улогу поручника из серије „Бољи живот” Имали сте у чети војнике из свих тадашњих република. Имате ли носталгију за тим временима и Југославијом, кад је у питању посао и глумачка дружења?
- Имам. Из тога времена сигурно да имам носталгију према Југославији, која је била велика, моћна држава са много културних центара. Ето, покушавамо преко културе да одржавамо и даље те везе.
Представа „Покојник” у којој играте и коју изводи Црногорско народно позориште по Нушићевом тексту увек је актуелна. Тема куповине диплома и других друштвених аномалија. Чини се да је тога било мање за време Југославије?
- У СФРЈ је било много мање, али изгледа вратили смо се у онај период кад је живео Нушић, у предратну Југославију из 1937. Чак мислим да је данас и мало мрачнија ситуација. Та јурњава за парама и та беспризорност људи који су у стању све да ураде да би неком нешто отели, а користе исто тако и штампу и власт и полицију, како би оцрнили човека који им је сметња. Мислим да је то данас исто и чак помало горе.
Много се снима у последње време, сарадња личи на ону међурепубличку из времена Југославије. Да ли тај квантитет рађа и квалитет?
- Снима се много више него што се снимало онда. Било је мање телевизија. Имали смо два програма, наравно да су се ствари радиле врло студиозније, спорије, боље. Данас се ради мало пребрзо, али не могу да кажем... Зависи све од случаја до случаја. Има добрих ствари, има мање квалитетних. Речју, има свега. Углавном нешто што одговара глумцима је то што се снима доста, па могу да зараде.
Знају вас и као врсног комичара и као карактерног драмског глумца, а глумили сте и трагичне ликове, укратко шта је живот – комедија, драма или трагедија?
- Све заједно. То је оно што живимо – и драму и комедију и трагедију. То нам се меша у току дана по неколико пута.
Немања Савић
