Редитељ Мило Рау и политички активиста Иван Сање креирали су хибридно остварење у коме је Исус тамне пути, и бави се проблемима миграната који су ризиковали живот прелазећи Медитеран, само да би остали заточени на пољима парадајза у јужној Италији, живећи као илегалци у нехуманим условима. Овај контроверзни филм наћи ће се у селекцији Насловна страна на предстојећем издању Међународног фестивала документарног филма Белдокс, који се одржава од 9. до 16. септембра у Београду и онлајн. „Ново јеванђеље“ ће у Србији бити приказано 14. септембра у 20 сати у Дому омладине Београда, и дан касније у исто време, у Центру за културу Влада Дивљан. Поводом српске премијере филма разговарали смо са редитељем Милом Рауом.
Како сте започели рад на овом филму?
- Матера, у коме је филм сниман, био је Европска престоница културе и позвали су ме 2017. да урадим пројекат за њих. Годину дана пре тога сам радио са Маијом Моргенштерн која је глумила Девицу Марију у филму о Исусу Мела Гибсона. Знао сам и Енрикеа (Иразокија, који је глумио у Пазолинијевом „Јеванђељу по Матеју“ 1964, оп.а). У једној од мојих представа сам већ имао и две сцене из јеванђеља. Пристао сам да урадим пројекат и убрзо почео да га развијам али када сам стигао тамо, увидео сам социјалну ситуацију и политички контекст, све се променило и ово је постао хибридни пројекат.
Радили сте са људима који су учествовали у снимању филмова Пјера Паола Пазолинија и Мела Гибсона, на тему Јеванђеља и Исуса Христа. Оба филма су снимана управо у Матери. Какав однос имате према тим филмовима?
- У Пазолинијевом филму ми се допада што су у њему углавном учествовали натуршчици. То је и мој приступ, да прикажем реалност свакодневног живота. Сваки карактер је изолован, чак и кад разговарају један с другим. То је веома архаичан приступ. Мој сниматељ и ја били смо под великим утицајем овог начина снимања.
Мел Гибсон је потпуна супротност. Његов приступ је веома историјски, он је велики високобуџетни професионалац, са специјалним ефектима, који је био фокусиран на само страдање. У мом и Пазолинијевом филму страдање је само један мали део: код Пазолинија траје око 12 минута, а код мене можда 20-ак. Нисам био превише заинтересован да направим историјски филм. Мислим да сам ближи Пазолинијевом приступу. Наравно, мој филм је различит од поменутих. Пазолинијев је херметичан, високо естетизован, а по мом скромном мишљењу и веома сентименталан. То је било интересантно шездесетих када је филм настајао. Било је веома политично време, а он је направио филм који је био агресивно аполитичан.
Да ли вам је било битније да Исуса ставите у нови контекст, или да се повежете са оригиналним хришћанством?
- Мислим да постоји један проблем са Библијом, а то је да је институција Цркве присвојила ову књигу. Када покушате да схватите њено значење изван онога што је документаристички слој, можете видети како је комплексна, како је рецимо Исусов страх људски. Сетимо се његових последњих речи, „боже мој, зашто си ме оставио“. Он је сам и изгубљен. Божији син, пита Бога где је. То је невероватно и парадоксално. Библија је књига о солидарности, достојанству, о тежини борбе. Занимљиво је да ова књига постала главна, иконичка пропагандна књига наше цивилизације. Све то је веома интересантно и скривено иза документаристичког значења које Црква прати.
Мислим да је треба схватити у одговарајућем контексту. Библија није историјска књига. Велика је грешка враћати јој се као историјској књизи. То је велика грешка и Мела Гибсона и многих других филмова који су лоцирани у том времену. Постоји много другачијих смислова који нису откривени. За 50 година, то је опет неко друго значење. Када га је Пазолини радио, био ми је потребан натуралистичан и аполитичан Исус. Он чак није био ни најзаступљенија особа у филму. У многим сценама чујете Исуса како говори, али га не видите. Један од разлога је био тај што Енрике није увек на нивоу глумачког задатка (смех). Али постоји и метафоричко значење у томе што Месија није приказан све време. Сваки пут је другачије виђење ове приче.
Како сте упознали активисту Ивана Сањеа и како је он видео своју ролу у пројекту?
- За мене је он био једини који има и харизму и легимититет за ту улогу. То је требало да буде неко ко има улогу у овом контексту фармера и имиграната, где се укрштају Италија и Африка, где имамо овакву економску реалност . Био је једини који то може да одигра. Припадник је мањине и активиста. Знао сам га по репутацији, али га нисам познавао раније. Он је у Италији веома добро познат. Рекао је да је заинтересован, али да би волео да ово иде даље од филма о Исусу, јер он није хтео да постане глумац. Онда смо дошли до паралелне приче о револту.
Да ли сте хтели да испричате причу о ситуацији у Италији, или да је подигнете на универзални ниво?
- Све је истовремено и веома специфично и веома универзално. У различитим земљама су различита лица, индустрије, зидови и куће, језици. Али на крају дана, борба за достојанство унутар капиталистичког система је можда не универзална, али глобална. Нажалост, морамо да приметимо да се историја понавља сваког дана, сваког секунда, било где на планети.
Да ли онда видите социјализам као решење?
-Постоје две стране овог проблема. Са једне, имате структурни проблем. Унутар капитализма је немогућа фундаментална промена, али постоје „моменти“ капитализма које можете на неки начин да искористите. Као што, рецимо, Иван Сање каже да произвођач треба да добије новац, а не дистрибутер. Ми користимо оно што се у капитализму може искористити. Можемо да креирамо властити институционални систем. Покушали смо да направимо дистрибутивни систем за продају парадајза, не зато што волимо парадајз - чак га и не волим превише - већ јер смо хтели да произвођачима вратимо достојанство.
Проблем је што социјализам мора да добије највећу битку, мора да се промени читав систем, па ће тек након тога, једног дана људи бити срећни. Међутим, већина људи жели да буде срећна сада. Морате пронаћи начин да хакујете систем. То је и Ивану било важно. Он није хтео да држи велике говоре о религији и социјализму, без икаквог исхода. Имате, рецимо, три милиона људи у Европској унији који раде, плаћају порезе, али су илегалци, не постоје као грађани. Онда смо закључили да то желимо да променимо. То је практичнији приступ од утопијског.
Како очекујете да ће публика реаговати на ваш филм?
- Имали смо за сад неколико фестивалских пројекција. Мој утисак је да се овај филм обраћа публици на веома директан начин. На први поглед делује да је филм комплексан, али није. Људи ме често питају да ли сам верник, јер им тако делује. Верујем у деловање уметности, да солидарност може да промени свет.
Н. Марковић
