Његове речи о култури и уметности, али и вери и политици, често се цитирају и нагоне да размислимо о животу и свету који нас окружује, а дар који га краси и глумачка ширина коју нам изнова поклања, издваја га из редова младих глумаца. Овај младић, осим што ниже успехе у домаћој кинематографији, неретко нас обрадује и успехом у Русији, где последњих година гради своју каријеру упоредо са овдашњом.
Након што је побрао све симпатије играјући у филмовима „Лед“, „Сунчаница“ и „Бездушни 2“, ових дана у домаћим биоскопима промовише своју улогу у новој руској комедији под називом „Слуга“.
Биковић у овом остварењу тумачи богатог момка Гришу, који ушушкан у свом лагодном животу мисли да је „изнад закона“, а, када оде предалеко са својим испадима, његов отац га уз помоћ психолога ставља на чудан и занимљив тест. Гриша се враћа у изрежирану прошлост, у којој га на великом сеоском имању чека живот који до тада није живео. Како је прилично оштар критичар према филмовима у којима је играо, упитали смо га на почетку разговора како би оценио овај филм, а глумац је кратко рекао да би ова комедија по свом жанру и намени од њега добила високу оцену.
– Овај филм нема само комичну и емотивну ноту. Он има и васпитачку димензију, али врло деликатну. Онако како то филм може и треба да има, а да не нарушава радњу, да не буде прст у око, него да природно произилази из система вредности – рекао нам је глумац Милош Биковић на новосадској премијери руског филма „Слуга“.
Филм гледаоцима пружа емоцију и прави доживљај. Има ли таквих филмова данас и код нас у последње време?
– То сте добро рекли - доживљај! Филм се обично погледа, па се онда на њега заборави. Или је интересантан док се гледа, али не оставља неки велики утицај. Овај филм је доживљај јер вам даје добро расположење. Добро се осећате после њега. Ако желите да се поново осећате добро онда ћете још једном да га погледате, јер није ствар у томе шта се десило, него како.
Ако сам добро чуо гледајући ову комедију, у филму вам је глас неко позајмио. Због чега?
– Јесте. Филм има изразито руско рухо, тј. одиграва се у руском селу и онда треба додатно објаснити гледаоцу једном сценом да нисам из Русије, него да сам Србин и то би нарушило динамику филма па су аутори решили да иду на тај корак. Али, оно што сам сигуран је да ћу већ у следећем филму под називом „Хотел Београд“, говорити својим гласом. Тај филм, који је наставак серије „Хотел Елеон“, ће изаћи у марту и рађен је у српско-руској копродукцији. Ово остварење ће у најбољем светлу представити не само Београд, него и српско село, али и Нови Сад, јер је на Петроварадину снимљена једна од најважнијих сцена.
Је л' наш хумор сличан или приближан Русима и њиховој комедији?
– Мислим да јесте. Мислим да имамо сличне вредности на основу којих базирамо хумор, само што је српски хумор мало црн. Ми волимо мало жешће да се шалимо, а Руси воле да буду мало хладнији и ироничнији. У суштини мислим да имамо врло сличан смисао за хумор и да су нам сличне ствари смешне.
Руси вас знају као комичара, а код нас сте познати по озбиљним драмама и у последње време по акционим филмовима. Је л' за једног младог глумца, који гради каријеру на два фронта, бенефит то што има прилику да се на различит начин представља публици?
– Јесте, то је за мене била бенефиција, јер сам овде могао да останем у тим драмским и мелодрамским улогама још 15-20 година и да никада из њих не изађем. Имао сам ту срећу да ме Михалков видео као официра, хладнокрвног убицу и очајног човека који се изгубио, па су ме после видели и као младог, корумпираног бизнисмена. Имао сам срећу да ме тамо из једног потпуно другог угла виде, али у таквој кинематрографији, као што је руска, која снима минимум 200 филмова годишње, ви имате више прилике да се докажете. У Србији нико не жели да ризикује кад добијете паре на конкурсу, а то се деси ретко, опет су вам средства ограничена и нећете да ризикујете па зовете глумце за које знате да ће добро да ураде улогу за коју га ангажујете.
Недавно сте постали стални члан Београдског драмског позоришта, стижете ли уопште да се бавите радом у позоришту поред свих снимања у којима учествујете?
– Стижем, али последњих дана имам веома напорна снимања. Још увек долазим себи јер сам имао путовање по четири-пет градова у Америци, па сам био у Инстанбулу, Русији... Премијера, па снимање, а онда увече представа. Тако да имам по четири, пет сати сна. Јесте веома напорно, али ћу некако издржати и ускоро се кратко одморити.
Како ћете прославити Божић? Које обичаје обележавате на овај празник у вашем дому?
– Сигурно у кругу породице. Престао сам да пијучем и кокодачем давно (смех). Практикујем оно што је део моје Православне вере. За мене и за моје разумевање Божића је обавезан одлазак на литургију. Чесница је такође део који никада не прескачемо. Мислим да је Божић важан празник, као и сви. Корен те речи је „празно“. Зашто празно? Па човек се тада празни од свега, подвлачи црту, своди рачуне и изводи закључке. Зато и мислим да су празници у том смислу важни, јер човек може да контемплира шта му се десило у току прошле године.
Очекује нас и премијера серије „Јужни ветар“. Шта публику чека у нових 14 епизода у другом делу овог остварења?
– Након премијерног приказивања првог дела филма, 19. јануара на Првом програму РТС-а почиње други део „Јужног ветра“, који ће се приказивати као серија, која ће имати 14 епизода. Потпуно десет нових епизода се наслања на оно што је наслоњено на радњу филма, а прве четири ће приказати неемитоване материјале из филма.
У последњој епизоди серије „Сенке над Балканом“ видели смо вас у улози Јосипа Броза Тита па је остало јасно да ћемо, ако буде трећег наставка, вас гледати управо у његовом лику. Да ли вас је можда страх како ћете демистификовати тај период који је нама још увек некако свеж, а у исто време и непознат?
– Мислим да та серија има врло занимљиву поставку јер је инспирисана историјом, али може и да се поиграва са историјским чињеницама на један динамичан и узбудљив начин. У том смислу одмах ћу депласирати те коментаре. Да, то није било тако, јер то није историјски! Због тога можемо да дозволимо и да мој Тито не личи на Тита. Ја баш, када ме погледате, и не личим много на њега. Али ћу се трудити да његов начин размишљања применим на један период где он још није био толико познат јавности. Имам ту слободу да мало дам другу слику о Титу. То ће наравно зависити много и од Драгана Бјелогрлића, који је аутор серије.
Владимир Бијелић
Фото: Фања Фифа
