Реч је о наставку култног класика “Истребљивач” (Blade Runner) Ридлија Скота из 1982, по многима ремек-делу научнофантастичног жанра.
Несумњиво, редитељ остварења као што су “Затвореници” (Prisoners), “Сикарио” (Sicario) и “Долазак” (Arrival) нашао се својевољно на великом искушењу, истовремено се за њега на најбољи могући начин препоручујући. Досадашњом убедљивом посвећеношћу креирању остварења, првенствено намењених широј а култивисаној биоскопској публици, специфичним ауторским печатом и, колико суптилношћу, толико и правим филмаџијским драјвом, који подразумева велику дозу оригиналне имагинације, Вилнев је успешно се опробавши у више жанрова стекао статус једног од водећих актуелних филмских аутора.
Препоруке су дакле ту, као и кредит који има код гледалаца, а судећи по трејлерима за овај наставак “Истребљивача”, који ће у нашим биоскопима почети да се приказује од 5. октобра, велика очекивања не би требало да буду изневерена. Требало би то да буде више него достојан продужетак оригинала колико по атмосфери, толико и интриги, и драми, у чијем је средишту однос човека и човекових савршених реплика, хуманизованих робота. Као фактор природног, “меког маркетинга” који ради за овај нови филм, не треба занемарити ни временски лук између првенца и његове актуелне надградње у који се сместило пуно тога што је подгревало машту и расправе – од неколико верзија краја филма, до појаве оне највише оцењене “редитељског реза”, од дилеме да ли је и сам Рик Декард андроид, до питања шта заправо човека чини човечним, да ли и ако је то могуће, када вештачка интелигенција постаје хумана.
Укратко, очекује нас нова прича 30 година након догађаја из првог дела. Нови Блејд ранер, истребљивач репликаната полицајац К (Рајан Гослинг) открива давно скривену тајну која би могла, да оно што је преостало од цивилизације, претвори у коначни хаос. То је разлог да К крене у потрагу за Риком Декардом (Харисон Форд) који је нестао пре три деценије…
Инспирисан СФ романом Филипа К. Дика из 1968. “Сањају ли андроиди електричне овце”, Скотов “Истребљивач” смештен у Лос Анђелес 2019. по много чему је опстао као непревазиђен узор и инспирација потоњим ауторима мање или више успелих остварења СФ жанра, посвећених онеспокојавајућој будућности или (не)мирољубивој коегзистенцији људи и софистицираних машина. Дикова дистопијска визија високо технолошки развијене, али и разорене планете чији су преостали становници изложени непрестаним радиоактивним кишама, док је све што је здраво и вредно отишло и одлази у друге, боље светове на далеке планете, добила је фасцинантно визуелно отелотворење и специфичну арому са којима се стопила, сви су препознали, класична наративна матрица детективског филм ноара.
“Истребљивач” се иначе сматра и најбољим филмом насталим на основу Дикове СФ прозе, иако бар пола тога у њега није ни ушло. Рецимо, фасцинација одумирућих људи већ одумрлим животињским светом и сада његовим репликама, па религија мерцеризма - психосоцијалног терапијског дејства која се шири путем екранских платформи до свих слојева друштва у књизи има важне споредне улоге, али у филму за то није нађено погодно место. Такође, Декард као специјалац за одстрел/пензионисање/оверу андроида ван контроле, у књизи, жели да обрадује своју жену тако што ће већим учинком поправити стање кућног буyета, док је у Скотовом филму, Декард типични ноар лик, усамљени, па, скоро мрзовољни детектив стално на ивици физичког и моралног понора. На крају, то га и одводи у неизвесну будућност коју ћемо сви заједно ускоро открити.
Занимљив је мада не и усамљен случај “Истребљивача”, који је када се појавио у биоскопима, и публику и критичаре оставио равнодушнима. Филм је стајао, тада за такву врсту продукције, заиста озбиљних 28 милиона долара. Тек 10 година касније препознат је као истинско ремек-дело СФ-а. Данас је незамисливо да га је режирао неко други, као што је тешко замислити било какву алтернацију Харисону Форду у улози Декарда. Хроничари су забележили да су продуценти претходно размишљали да режију филма повере Адријану Лину, па Мајклу Аптеду или Роберту Малигану. Наводно је и Мартин Скорсезе, у време када се роман појавио, био заинтересован за његову филмску адаптацију. Још занимљивије је да се за улогу Декарда размишљало о Кристоферу Вокену и Дастину Хофману. Иначе, сам Форд је изјавио да му је то био најтежи филм на којем је икада радио. Како је новинарима 1991. године рекао, није му се нимало свидело “да се вуцара наоколо да би био некакав фокус сценама које је замислио Скот”. Међутим, како су критичари приметили, његова у филму искрена збуњеност савршено се уклопила у атмосферу и драматургију приче. Наведено иде у прилог гласинама да се Форд и Скот на снимању нису баш слагали, а поврх свега говорило се да се Форду није свидела ни његова партнерка Шон Јанг у улози Рејчел, док је екипа филма стално била незадовољна па чак је и протестовала због захтевних распореда снимања.
Све овде речено је ради подсећања, а може да послужи и да нама брже прође време до премијере Вилневог “Блејд ранера 2049”. У међувремену, препорука је погледати и послушати Скотовог “Истребљивача”, тако маестрално протканог Вангелисовом, за филм компонованом меланхоличном синтисајзерском симфонијом. Обавезно, више пута.
На крају и речи самог Денија Вилнева који каже: “Рајан Гослинг и ја смо се помирили с идејом да су нам шансе за успех биле веома мале. Упустио сам се у ово јер је сценарио био врло снажан. Али, без обзира шта смо урадили, без обзира колико је то добро, наш филм ће се увек упоређивати са првим, који је ремек- дело. А када се с тим помирите, онда вам је лакше”.
Владимир Црњански
