- Верујем да је „Енкел” једна изузетно важна прича, која у исто време говори о суочавању са стравичним злочинима, али и о праштању, у покушају да се такви злочини не понове у будућности. Филм сам посветио десет хиљада Јевреја из Бачке, који су одведени и убијени у Аушвицу да се не би заборавило њихово страдање – рекао је Александар Рељић, редитељ и сценариста, на почетку разговора о запањујуће актуелним темама које се прожимају од филма „Зона интереса” до његовог документарца „Енкел” који је премијерно приказан на Мартовском фестивалу 2018, а ове године ће на истом фестивалу бити приказан и његов филм „Мамула All inclusive”, блиске тематике.
Пре више од десет година родила се идеја о документарцу „Енкел”, када си Рајнера, унука Рудолфа Хеса нашао на Фејсбуку?
- Идеја за филм „Енкел“ родила се у време 70. годишњице ослобођења Аушвица. Налетео сам на интервју Кристијан Аманпур са Рајнером Хесом, који је дошао да присуствује годишњици стравичног злочина, који је починио његов деда. Зенемео сам и рекао у себи: „Ја овог човека морам да нађем и снимим причу”.
Главни протагониста твог филма „Енкел” Рајнер Хес постао је највећи непријатељ и издајник свог деде, управника Аушвица, Рудолфа Хеса, те свог оца Ханса Јургена и целе породице која је „нормално” живела у вили крај логора, на свега 100 метара од крематоријума, у којем је убијено преко милион људи. Невероватно је да је Рајнер Хес прихватио кривицу коју нису његов деда и бројни рођаци.
- Хтео не хтео, он је део те приче, разлика је само у томе да ли неко то сматра кривицом или нечим другим. Ми морамо да схватимо, а то је маестрално приказано у филму „Зона интереса”, да постоји баналност зла. Тај термин је дефинисала филозофкиња Хана Арент након суђења Ајхману у Јерусалиму 1961, где је он тврдио да је само радио свој посао, односно извршавао наређења. Ми сад ту баналност зла видимо на једном много вишем нивоу, рецимо, кроз угао Хедвиг, која је заправо бака протагонисте мог филма, видимо како супруга ужива у успешној пословној каријери свог мужа Рудолфа Хеса. Дакле, истребљење људи и вођење комплетног комплекса индустрије смрти зване Аушвиц, за њу је као да је њен супруг CEO успешне мултинационалне компаније. Они су то тако посматрали и то је разлика између њиховог виђења ове ствари и нашег угла посматрања. И онда имате једног унука који се са тим суочава и успоставља директне контакте са логорашима из Аушвица, а круна тог односа ће бити са Евом Мозес Кор с којом је потписао тај заједнички завет о борби против антисемитизма, расизма и неонацизма. У том завету је она њега симболично усвојила као свог унука.
Осим звукова патње у филму „Зона интереса” нисмо прешли на другу страну тог зида иза кога се одвија патња логораша, али у твом документарцу пратимо причу Еве Мозес Кор која је имала десет година када је депортована у Аушвиц и подвргнута нацистичким смртоносним лабораторијским експериментима Јозефа Менгела, али она је тај злочин, који они нису признали, опростила на специфичан начин…
- Џонатан Глејзер у „Зони интереса” покушава да прикаже како ти ужаси Аушвица утичу на потомке команданта, то се негде назире. Глејзер је могао да прави филм са том трећом генерацијом, као што је Рајнер Хес у мом документарцу, и онда бисмо схватили да без обзира на то што он покушава да се сретне са жртвама и освести ту кривицу, да је он озбиљно болестан човек који има и физичке и психичке проблеме. Он је расплинут, биполаран, у честим депресијама. А живот Рајнерове породице чини се као нешто нормално, и то је Глејзер генијално приказао, „Зона интереса” је ремек-дело, никада пре нисам видео бољи приступ приказивања злочинаца.
Колико год да он покушава да се суочи са монструозним злочинима његовог деде он никада неће успети да скине бреме тог наслеђа са својих леђа. У мом филму, на самом крају, Ева Мозес Кор каже да је прави начин да се то деси један прилично бизаран приступ - да он мора да опрости својој породици као што је она опростила нацистима, али она има право да то уради јер она је њихова директна жртва, а он нема и он на ту њену сугестију само окреће главу и то је крај мог филма.
Она је отишла и корак даље усвојивш Рајнера што је нека врста опроста али и освете како је сама рекла.
- Она каже да је то за њу заправо сјајна освета - да она ужива у унуку Рудолфа Хеса јер он не може да ужива у свом унуку. Тежиште те тезе је на оном првом делу, а то је да је то освета, јер она је била једна персонификација сарказма. Евина енергија се примети у филму али ми је жао што нисмо имали више простора и времена за продукцију тог филма како бисмо до краја ушли у личности Еве па и Рајнера. Колико год филм има слојева, чини ми се да их је још више било у тим мојим протагонистима, али за 15 дана снимања није било реално да се све то прикаже.
Споменуо си термин баналност зла који нам изгледа монструозно на екрану али чини се да га не примећујемо око себе јер „нормално живимо” док се у бројним крајевима света воде незамисливи ратови, а ми пролазимо неокрзнути јер само „гледамо своја посла”?
-Када причамо о баналности зла, ми данас страдалнике посматрамо као проблем. Ми смо на једној битној мигрантској рути и посматрамо страдалнике тог рата као проблем. Није проблем у тим људима него у ратовима који се воде. Отприлике, Јевреји су криви што их је Хитлер истребљивао. Ми живимо у том времену, само се то чини на један други начин, ништа се није променило од Другог светског рата, само што нико није стао на пут томе и рекао: „Видите, баш ово је зло!”. Зато је важно да се сви који имају таленте, алате и занате, тим темама баве што више да би се прича ширила што даље. Не знам колико својим делом могу да постигнем али ми је важно да о томе говорим јер је то једини начин да каналишем фрустрацију коју имам док све то гледам.
Снежана Милановић
Фото: Промо/Слободан Шушњевић
Мамула, од логора до луксузног хотела
Најновији филм Александра Рељића „Мамула All inclusive” који ће бити приказан на Мартовском фестивалу у Београду 28. марта, у такмичарском делу за најбољи документарац, као и у биоскопу Арена 1. априла, од чега ће сав приход ићи за Нурдор, говори о претварању логора Мамула, који су водили италијански фашисти у Другом светском рату у луксузни хотел. Новац може купити сећање и претворити место патње у место декаденције, каже се у Рељићевом документарцу који је сниман у трци с временом да се део историје сачува оком камере. Данас већ нема више ни трага злогласном логору, а луксузни хотел на Мамули рекламира спа с натписом „Рај у хотелу”. Може ли да буде рај тамо где је био пакао и толико патње?
- Мислим да свако нормалан схвата да једно такво место није за било коју врсту одмарања и уживања. Како можете да уживате у вечери, fine dining-у, а знате да су ту деца умирала од глади? Ја просто не могу да схватим монструме који би у таквом месту могли да уживају. Никога не осуђујем када ово говорим, поготово то не чиним у филму али је то чињеница. С друге стране, ми смо почели да снимамо филм када је свака врста отпора том пројекту утихнула, али тог отпора је било јер је готово 10.000 грађани Херцег Новог, а то је скоро цео град, потписало петицију против тог пројекта. Без обзира на све у тај пројекат се кренуло насилно и арогантно, није их интересовало шта мисли јавност. Ми смо снимајући од 2017. до 2022. успели да ухватимо трансформацију логора у хотелски спа-резорт, али смо успели да ухватимо и трансформацију људске свести у односу на тај пројекат јер смо филм снимали из угла једног логораша који се од самог старта некако и помирио с тим пројектом једино што га је одобровољило у то време била је чињеница да су они најавили да ће у хотелу отворити и спомен-собу за страдале у логору али када је почело да се спинује и манипулише с термином логор и затвор, он се побунио, међутим, с друге стране, јавност је једноставно поклекла. И ми имамо у том филму главни сукоб између Ива, као преживелог, и његових сабораца из Удружења бораца који су прихватили и сами већ почели да говоре да је то био затвор. То није могао бити затвор ако су у њему затвореници били и бебе од осам дана - рекао је Александар Рељић.
