Баш недавно, освануло је на једној од друштвених платформи за дружење, промоцију свега и свачега, питање како можемо да се сликамо, забављамо, веселимо, када у нашој, готово непосредној близини, бесни рат. Оно што је Џонатан Глејзер успео да ухвати на филму вишеструко је значајно за ту, рекло би се, егзистенцијалистичку упитаност не само савременог човека. Како уопште можемо да живимо, ако се већ зна да је после Аушвица и поезија постала варварство (Адорно, 1951).
Филм "Зона интереса" има више зона, да се изразим језиком филма. Један је од посебнијих тон филма. Ако се у првом плану најчешће види породица есесоваца за коју постепено сазнајемо да је од главнокомандујућег Рудолфа Хеса, у другом плану је константно присутан тон за који се такође постепено разазнаје да долази из злогласног логора Аушвиц. Тон стражара, повремених пуцњева... Кућа Хесових била је зид уз зид са логором, али ми ниједног тренутка не видимо ниједну сцену изнутра, осим када се као кроз кључаоницу пред сам крај филма, као пророчанство Рудолфу Хесу прикаже оно што је Аушвиц данас. Музеј Холокауста са безброј обуће, кофера, дечјих играчака, ортопедских помагала, и свега онога што на стравичан начин означава жртве фашистичког прогона.
Предмети које су поседовали заробљени Јевреји нису само доспели у излог данашњег музеја. Глејзер је у филму приказао како без по муке жена Рудолфа Хеса испробава и присваја њихову одећу, као да је у бутику. Чак у једном тренутку хвали се својој мајци како је наручила још пасти за зубе, јер је у једној од туба пронашла дијамант. Баш због одсуства слика власника ових отетих предмета, добио сам снажну слику да овде није само реч о нацистима, него свим елитама, па и свима без свести о томе одакле нам обућа и гардероба, па и храна. О новцу да не говорим, а јасно је да ово евоцира на појам баналности зла (Арент, 1963).
Један од посебних детаља филма, наведених зона, представљају промене, својеврсна искривљења у реалистичлној, прилично "монотоној" свакодневици Хесове фамилије која се купа и сунча, гости и слави, живи пуним плућима док њихов поглавар вредно ради на инсталирању кружних, нон-стоп функционалних гасних комора и крематоријума. У тим променама, осим снажних боја и музике која поприма непријатне звуке, посебан сегмент чине ноћне сцене једне девојке за коју полако разазнајемо да поставља воће на места где преко дана доводе заробљенике да раде. Она и храна приказане су као у негативу - потпуно бело, на мрачном екрану ноћи у Аушвицу. Врло знаковит сегменат и поступак аутора филма.
Рудолф Хес је након што је у Варшави осуђен на смрт, обешен у Аушвицу, 1947. године.
Премијера филма је вечерас на РТС 2 у 21.30.
Игор Бурић
