РАЗБИЛА СУ МЕ ПИСМА ЗЛОСТАВЉАНИХ ЖЕНА! Глумица Александра Јанковић открива како је дала део себе у другој сезони серије „Азбука нашег живота”

Импозантним умећем да, уз глумачки таленат, својим погледом, мимиком и ставом преко камере „пребаци” и дочара улогу жртве психичког злостављања, глумица Александра Јанковић је, илуструјући нам Весну Поповић, у другој сезони серије „Азбука нашег живота”, која се након премијерног емитовања на Суперстар ТВ сада приказује и суботом од 21 час на Првој телевизији, проговорила хиљаде језика и раширила емпатију међу гледаоцима.
1
Фото: Marko Todorović

Да је ова серија направила својеврсну револуцију проговарајући о теми која досад готово да и није отварала кутије у којима су скривене бројне тешке приче, најбоље показује реакција, а она је, како сазнајемо од Александре Јанковић веома јака. У искреном, али веома емотивном разговору за „Дневников” ТВ магазин Александра нам је дала део себе и испричала како је живела са Весном и њеном муком током снимања, али и колико ју је то стање „коштало”.

Епизоде у другој сезони написане су уз паролу: „Снага је женског рода”. Шта бисте рекли да једну жену све оснажи током њеног живота и у једној таквој ситуацији у којој се нашла Весна Поповић?

– Питање је можда више за неке психологе, психијатре и социологе, а ја ћу одговорити искључиво из себе, свог искуства и рада на овој улози. Једна серија, у мору оних који се на кабловском оператеру приказују, доживела је велики прасак. Њена тема, уз нашу изведбу, као да је ударила шаком у осињак. Тема је сама по себи узбуркала темеље, јер је велика и горућа, нажалост. Ја лично таква искуства као Весна нисам имала, можда и јесам, али у некој назнаци, али сам имала осећај, интуицију у животу да из тога на време изађем. Ово јесте серија која је у славу жена, као и прва сезона. Серија је животна, зато је тако и вољена и препозната међу гледаоцима. Међутим, са другом сезоном она је добила ширу и дубљу публику. Шта снажи жену? Могу вам говорити о томе шта је мене снажило, а није ми баш лак живот био, свашта се у ове 52 године дало преживети. Мене је снажила нека ирационална, нематеријална и апсолутна вера у живот и то баш у тренуцима када ми је било најгоре. Нека сулуда енергија унутар мене је била јача од свих мисли, патњи и осећаја које сам у датом тренутку имала. Поготово када сам била између 20. и 30. године. Имала сам апсолутну веру у живот, шта год то значило. Све може да прође, али живот као такав тече даље и вера да нешто може из блата да израсте. Човек се снажи само тиме да има веру да може изаћи из проблема. Додуше, неки људи, просто, немају снагу унутар себе, а имају је у породици, непосредном окружењу, пријатељима. Једна од тема серије је психолошко злостављање, односно, оно које физички не оставља модрице. У серији јесте наглашена женска патња и искуство, али морам да кажем да тога има много и међу мушкарцима. Ово говорим из личног сведочанства. Те две ствари не смемо одвајати јер насиље нема пол. Насиље рађа насиље. С обзиром на то да имам довољно година да сведочим променама у друштву, чини ми се да смо стигли до тога да само друштво ствара све већи број и жртава и насилника. Серија је приказала слике нечег у друштву што није како ваља. Сви смо заслужни за такво друштво. Ево, конкретно и ви и ја, свесно или несвесно.

Фото: Марко Тодоровић

Ударили сте, кажете, у осиње гнездо овом темом. Јесте ли успели некога да покренете на промену да изађе из једног нездравог односа, да се о насиљу не ћути?

– То су стотине, до хиљаду, а можда и више писама жена које су доживеле насиље. За време приказивања серије нисам била у Србији, радила сам ван земље и морала сам да се искључим док нисам завршила посао. И, када сам завршила посао, увече сам укључила Инстаграм.

Позамашан део писама која сам добила од великог броја жена које су гледале серију, сам прочитала и разбуцале су ме њихове речи. Ја сам се само запитала колико је оних које ћуте!

Почела сам да читам и целу ноћ нисам спавала. Толико сам се исплакала. Било је ту писама захвалности, подршке, али и потпуног унезверења људи. Гледаоци обожавају ову серију, ја сам ту енергију осетила, а осетила сам и нешто посебно кроз та писма. Та писма жртава мени глумачки могу бити комплимент и велико признање, али, са друге стране, то ме је разбило. Писале су ми и да виде себе у свакој мојој сцену, мимици, погледу и у свему неизговореном, а онда и шта су све доживљавале. То су особе које су кроз такво искуство прошле и измакле се из тога, али траума је и даље жива. Пошто сам врло интроспективна особа, интуитивна, ту ноћ сам добила осећај да ће ово помакнути вектор на курсору. У основи минимално, а у перспективи широко. Била сам на на једној вечери код људи који се баве хуманитарним радом и једна жена, која све то води ми је рекла да су им се у недељу дана од завршетка приказивања серије на Суперстар ТВ, почеле јављати нове жртве. То се, каже, није догодило свих ових година колико су се дешавали фемициди. Видећете тек када се заврши на националној фреквенцији. Ово већ сада има одјека. Ово ће храбрити жене. Срећна сам да је пре свега Јелена Бајић Јочић, као креаторка и редитељка серије, изабрала ову тему. Без ње, како ја, тако ни остали глумци, не бисмо тако добру серију направили. Она нас је тако прецизно и добро водила и заједно са сваким појединачним глумцем брусила сваки лик.   

Фото: Contrast Studios / Aleksandra na snimanju serije


Р, као решење!

Весна у последњој епизоди каже: „Kада кажем живот, помислим на ч, као чудо”. На које слово азбуке ви лично помислите када кажете живот?

– Мени је стварно живот чудо, али нисам о томе размишљала, добро је питање, затекли сте ме. Моје биће хоће решење, па нека буде да помислим на р, као решење. Р као решење сваке муке, проблема. То је то светло. Зато и волим ову серију јер је крај њене приче породица и то она несавршена. Они ће се посвађати и наљутити једно на друго, али структура је важна. Хоћу решење, хоћу здравље, светлост у свачијој души самим тим и у души насилника.


Како сте успели у себи да пронађете емоцију и стање особе која је малтретирана и тако је верно дочарате гледаоцима?

– Нисам се бавила истраживањима, то би ме одвукло од тога да улогу урадим овако како сам је урадила, а радила сам најбоље што сам могла. Ја сам ушла у та питања унутар себе, из мене је то органски изашло, зато су то људи и препознали. Ја ту ништа нисам правила, ја сам то живела. Знала сам да не смем имати одмака од овога него да треба да уроним и ментално и емотивно потпуно. Људи би осетили да сам урадила супротно. Била би то и даље квалитетна серија, али мој лик не би имао такав одјек, као што има сада. Тиме бих себе заштитила, верујте ми, јер није било лако пролазити кроз то и мислити и живети ту емоцију пет месеци. Ја сам у то ушла на такав начин да не бих повредила и увредила тему нити било коју жртву која је кроз то прошла. Мој крајњи циљ и мотив да у тај масакр са самом собом уђем било је да подстакнемо како жртве, тако и насилнике на промену. Ја се само надам да сам минимално, али значајно помакла, ето, ту честицу за неки мали квантни скок. 

Kако се и да ли се из таквог утиска и стања после снимања излази?

– Kроз тих пет месеци имала сам веома тешке тренутке током снимања, на срећу свесна. Ти си толико раздеран тим емоцијама да било шта што се догађа на сету почињеш да схваташ лично. Ја сам тада све то живела, не као глумица, него као жртва. То се јако коси са мојим карактером. Неке ствари су ми биле тешке за изговарање. Моје реакције би биле дијаметрално супротне од Весниних, али сам морала потпуно да уђем у њу да бих до тога дошла. Весна и при првом сусрету региструје Вељкове чудне реакције, али има друге животне околности - започела је нови живот, развела се, има подршку пријатеља и помишља да се опусти, јер не може ништа лоше да се деси. Не пада ти на памет да ти се може десити неко насиље, јер ниси поред те „шуме” ни прошао и то је замка. Ја сам се лично уплашила током снимања да може и мени то да се догоди. На снимању сам себе убацила у улогу жртве. Човек ту може лако да полуди. Kолико год сам се радовала сваком снимајућем дану и свакој тој сцени имала сам проблем да неке ствари изговорим. Борила сам се са собом страшно. Ломила себе у тој Весни. Неке ствари сам успела, неке нисам, али то је глумачки задатак и идемо даље. У једном тренутку сам помислила да једва чекам да се снимање заврши, да ја то више не могу. Мене су црева и желудац болели. То је несвесна ствар, која полако улази у свест. Како се ближио крај мене је тако хватала несаница, нисам могла редовно да функционишем. Вратила сам два посла која су ме чекала врло брзо после овог снимања. Требало ми је да се од овога чистим и одмакнем. Радила сам „Lepa Brena Project”, представу која је специфична и она ми је, уз ту екипу помогла бар у оној примарној свести да избацим ово из главе. Излазак из тог стања трајао је, верујте ми, месецима. И онда сам на крају отишла буквално на пусто острво, три недеље и била сама са собом, са природом и тишином, читала сам и медитирала. То ми је помогло да се саберем, а ако ме данас питате да ли сам се потпуно одмакла - нисам, чим сам пре недељу дана проплакала целу ноћ.

Владимир Бијелић

EUR/RSD 117.0731
Најновије вести