Под слоганом „Љубав је незаустављива“ биће приказано седам немачких савремених филмских остварења: “Драги Томасе” редитеља Андреаса Клајнерта, “Кокон” Леони Кникердорф, “Јок” Дитера Бригемана, “Сви причају о времену” Анике Пинске, АЕИОУ”, Николет Кребиц, “Рабије Курназ против Џорџа Буша” Андреаса Дрезена, и “Девојке из рушевина: Прича Шарлоте Шуман” Оливера Крахта.
Сунчица Шидо, координаторка програма културе Гоетхе-Института и селекторка програма ГетеФЕСТ-а, за Дневник говори о овогодишњој фестивалској селекцији.
Овогодишњи слоган фестивала је “Љубав је незаустављива”. Шта за вас, односно за овогодишње издање фестивала, представља и симболизује тај слоган?
Слоганом с једне стране истичемо нит која се провлачи кроз све филмове, са друге издвајамо и додатно истичемо тему из мноштва актуалија. Љубав као сила природе је незаустављива, и та нит је прожета кроз све филмове овогодишњег издања. Било да је у питању љубав према стваралаштву, родитељска, партнерска или љубав према правди. Љубав је овде виђена као конструктивна сила, док је превиђен њен потенцијално деструктиван карактер. До слогана заправо дођемо пратећи савремени дискурс кроз немачки филм.
Сваке године, програм фестивала у доброј мери заснива се на селекцији Берлинала. Које сте то филмове првобитно погледали на овом фестивалу и шта вас је њима привукло?
Тако је, највећи број филмова буде селектован на Берлиналу. Пратимо, међутим, и друге фестивале попут Карлових Вара, Санденса, Венеције и других. Ове године на ГетеФЕСТ-у је чак три филма из такмичарског програма Берлинала: “Драги Томасе” Андреаса Клајнерта, “АЕИОУ – Абецеда љубави” Николет Кребиц и “Рабије Курназ против Џорџа Буша” Андреаса Дрезена, а ту су и филмови “Сви причају о времену“ Анике Пинске из секције Панорама и филм „Кокон“ Леони Крипендорф из секције Генератион. Процес селекције, будући да је она континуирана, нема прави почетак. Мапа стваралаца нове немачке филмске продукције се попуњава великом брзином упркос свим бројним изазовима. На тој мапи ми маркирамо тачке сагледавајући естетске и структурне аспекте, дискурс и значај филма, увек имајући у виду локално контекстуализовање. Ипак, мора се узети у обзир да је европска филмска продукција биоскопских филмова 2019. године достигла свој врхунац, да би већ 2020. године биле осетне последице пандемије, што је довело до смањења продукцијског волумена у Немачкој од 47%.
Може ли се говорити о некој израженој тематској или стилској црти, односно трендовима у немачком филму последњих пар година? Како се ГоетхФЕСТ према њима односи – да ли их нужно прати или тражи сопствене идентитетске путеве?
Када се присетим почетака ГетеФЕСТ-а пре 10 година, чини ми се да смо тежили томе да фестивал буде што обухватнији у смислу тематских или стилских одредишта и да понудимо пресек доминантних тема и праваца у савременој немачкој кинематрографији. Полако смо упознавали нашу публику и пратили њене импулсе које смо добијали у неформалним разговорима након филмова испред биоскопа, врло брзо увидевши колико је слојевита. Тешко је прићи теми трендова у немачком филму, јер јој се може прићи из различитих праваца, али би се могло рећи да у праћењу целокупне продукције немачког савременог играног филма, истичемо одређене правце, било да су у питању етаблирани филмски ствараоци или нова перспективна имена на филмској сцени Немачке.
Ове године сарађујете и са фестивалом Мерлинка – како је дошло до те сарадње и колико је ГетеФЕСТ-у важан ангажман у оквиру ЛГБТ+ активизма?
Гете-Институт и фестивал Мерлинка сарађују више од деценије. Неретко се међусобно консултујемо у вези са немачким квир филмовима, и у договору одлучујемо на ком фестивалу ћемо играти који филм, уколико дође до интересовања за њега. Раније се договор о избору немачких филмова на српским филмским фестивалима подразумевао, што у последњих неколико година променило. У последње време се све више уверавамо у то у којој мери велике глобалне кризе истичу значај солидарности, па смо тако тражећи начин да останемо повезани са фестивалом Мерлинка, овог пута без могућности финансијске подршке као претходних година, дошли на идеју о заједничкој пројекцији филма “Кокон” као могућем виду сарадње. Једно од тежишта програмског рада Гете-Института, које траје толико да је постало једна од његових значајних одредница, јесу уметнички друштвено-ангажовани пројекти или они са израженим тим аспектом.
Које бисте нове и младе снаге издвојили као посебно занимљиве заинтересованој публици?
„Сви причају о времену“ Анике Пинске и „Девојке из рушевина – Прича о Шарлоти Шуман“ Оливера Краха су дебитантска остварења, што у смислу немачког академског образовног тока, значи да су у питању дипломски филмови. Аника Пинске је дипломирала на Немачкој академији за филм и телевизију у Берлину, док нам Оливер Крахт долази са филмске академије Баден Виртенберг. Заједничко им је то што су обоје редитеља првобитно студирали филозофију.
Оба филма могу да се одреде као феминистичка и нуде прецизно посматрање и анализу стереотипизације родних улога. Аника Пинске ствара свежу феминистичку трагикомедију о немачким дискурсима данашњице са свим могућим конфликтима од Истока до Запада, града и села, академске елите и сеоског миља. Оливер Крахт нам представља послератну Немачку, садржински и формално, у новом кључу, у наративу који се везује за еманципацију жена и сексуалну револуцију.
Имате ли неког личног фаворита међу овогодишњим филмовима?
Можда ме највише радује то што ће наша публика имати прилику да се препусти поетици филма „Драги Томасе“ и ужива у овом ауторском делу Андреаса Клајнерта о снази отпора представљеној кроз узбудљиву стваралачку личност на уметничкој мапи Источне и Западне Немачке - Томаса Браша, у широком временском опсегу, од 1956. до 2001. године. А онима који се заинтересују за Брашово стваралаштво, издавачка кућа Радни сто припрема преводе његових дела, од чега ће збирка песама „Лепи 27. септембар“ бити представљена српској читалачкој публици до краја године.
Н. Марковић
