Поред тога, ускоро се очекује и премијера серије „Попадија” на Првој ТВ. У 15 епизода овог ТВ остварења гледаћемо авантуре једне младе жене која се, упркос успешној каријери топ модела у Америци, враћа у земљу и са супругом парохом досељава на село, а неки од мештана с подозрењем гледају на то. Лик Живане, који тумачи Горица Поповић је веома битан за заплет ове серије, а сама глумица је о тој улози изјавила да је „Живана, такорећи, бивша попадија, јер на њено место стиже млађа, пошто је Живанин муж због шлога отишао у превремену пензију. Све ситуације везане за Живану доводе до невероватних комичних сцена”.
Уз рад на овој серије, Горица не запоставља ни „даске које живот значе“, а недавно је на Данима комедије у Куманову овенчана и прстижном наградом за најбољу глумицу на том фестивалу, за улогу Флоренс Фостер Џенкинс у представи „Славна Флоренс“ Атељеа 212.
Поред свих глумачких обавеза Горица се увек радо одазива и на музичка дешавања, кад год неко од организатора уприличи ретроспективу и „ривајвл“ њене чувене акустичарске групе Сунцокрет у којој је уз Снећану Јандрлић и Биљу Крстић била задужена за вокалне деонице. Све то било је повод да се у разговору с овом глумицом дотакнемо њене богате музичке и глумачке каријере.
Још док сте били на Академији, обрели сте се у групи Сунцокрет?
- Па, јесте (смех). Бора Чорба је такође био на академији, на огранизацији рада и чуо је како певам и позвао ме у групу.
Неговали сте у то време вишегласно певање, били сте типичан представник београдске акустичарске сцене. Који још акустичарски бендови су из тог периода по вама значајни?
- У то време су били „С времена на време” као прва виолина свега тога, затим „Лутајућа срца” из Ниша, „Резонанса” из Сарајева, Влада и Бајка, Срђан Марјановић, и тако... било је доста људи који су свирали ту акустичарску музику. Ми смо се можда мало разликовали, зато што смо имали три женска вокала и радили смо те неке фолклорне мотиве, и већ са првим албумом смо имали доста успеха.
Онда се полако повлачите из музике и посвећујете глуми. Која вам је прва улога на великом платну?
- Ако не рачунам филм „Крвава бајка”, где сам била у Крагујевцу, у трећем гимназије, имала сам једну малу улогу у том филму о стрељању ђака покојног редитеља Столета Јанковића – заправо, ја рачунам да је мој први филм „Мирис пољског” цвећа Срђана Карановића и ту сам играла неку не баш велику улогу, неку новинарку, али сам се онако провлачила кроз читав филм, и било ми је јако занимљиво на снимању. Снимали смо на обали Дунава у Земуну, и то је био један хепенинг, два и по месеца дивног живота.
Колико је за једног глумца, кад жели да изнесе један лик, битан различит редитељски сензибилитет, односно да ли му то смета?
- Сад већ у овим годинама могу да кажем да могу тачно да прочитам шта редитељ хоће, ко колико зна и колико је у праву, тако да имам ту привилегију да после много година бављења овим послом могу да бирам, значи да радим са људима са којима слично мислим, и који ми пријају и с којима могу да нађем заједнички језик. А било је и – нарочито док сам била млада глумица – било је доста редитеља са којима се просто нисам разумела.
Има ли жанрова за које сматрате да Вам више леже?
- Последњих година, како време одмиче, и како човек стиче више искуства, животна, онда сам све више склона да гледам са хумором на живот, те тако ми је ближа комедија, и наравно да више волим да играм комедију.
Међу глумцима има опречних мишљења. Једни једва чекају пензију, други кажу да је неће упште имати. Шта је у вашем случају истина?
-То, пензија за глумца, мени то не постоји. Глумац треба да игра докле год може да памти текст, докле год може да одигра улогу онако како треба, тако да ја не размишљам уопште о пензији, и дај боже здравља да ћемо се још виђати (смех).
Да заокружимо овај разговор поново с музиком. Миња Субота у својој књизи „Како смо забављали Тита” преноси наводну изјаву Биље Крстић која каже да је, између осталих, и група „Сунцокрет” била Титов забављач, док Бора то негира. Можда је ово прилика да разрешите ту дилему. Да ли су Сунцокрети икада певали пред Титом?
- Пред Титом – не, никада, сигурно никада, али смо певали на фестивалима. Било је неко вече посвећено Титу у Суботици на Омладинском фестивалу, значи, цело вече је било - осим тог такмичарског дела – вече песама посвећених Титу, са симфонијским оркестром итд. тако да смо ми ту имали неку песму. Онда смо имали једну песму - био је неки фестивал револуционарне песме у Загребу, где је Корнелије Ковач компоновао нешто врло интересантно. Певало је и Дугме, и многи бендови су били. Знате, то је у то време било толико нормално. Онда смо имали песме за радну акцију, ишли смо на радне акције и певали тамо. Имали смо Лепу Росу из наше бригаде, исто једна симпатична песма, наравно са Бориним текстом, тако да то је било то. Иначе уживо нисмо никад видели маршала.
Немања Савић
