Награду је 2014. установила ваљевска библиотека која носи име знаменитог српског књижевника и дипломате, а досадашњи добитници су Милисав Савић, за књигу „Долина српских краљева“, Радмили Петровић Гикић („Кореја пост скриптум“), академик Љубомир Симовић („Од Оба до Хуангпуа“), Ласло Блашковић („Гле, бедекер једног лакомисленог Канта“), Стеван Тонтић („Сва та мјеста“), Александар Б. Лаковић –(„Хиландар и Света Гора, између мита и историје“) и др Никола Поповић („Скице за пловидбу“, 2020). Ове године жири су творили проф. др Радивоје Микић, проф. др Михаило Пантић и Владимир Шекуларац, а академик Вуксановић је награђен за књигу „Бројчаник – путописни дневници“.
У образложењу жирија, проф. др Михајло Пантић подсећа на то да свако ко воли и разуме књижевност зна да је путопис најстабилнији, од првих времена готово непроменљив прозни облик документарне, делимично фикционалне или посве фиктивне природе (што није од пресудне важности). „Одувек склон измештању у друге, по правилу и друкчије, мање познате или сасвим непознате, далеке просторе и пределе, одувек радознао да сазна и види како је другде, човек, тај по природи властите врсте, рекло би се, антрополошки предодређени хомо виатор не престаје да путује и да описује шта је на тим путовањима видео, шта је сазнао и доживео, кога је срео и упознао, укључујући и себе. Али, мора ли баш тако бити, и када говоримо о даљини као услову без којег се не може у путопису, и о томе шта од путовања добијамо, па, најзад, али не и на последњем месту, о самом путописном облику?”, истиче Пантић.
Миро Вуксановић је у књизи „Бројчаник”, коју је сам назвао путописним дневницима, што са намером, што нехотично, наводи се даље у образложењу жирија, преиспитао сва три горепоменута, наизглед аксиоматска момента када је о самом путопису и његовој природи реч. Јер, у „Бројчанику” пише: Није путовање корисно само зато да би човек видео и дознао, није суштина у томе, говорио ми је малочас глас који нисам познао, већ је суштина у податку, давно провереном и увек потврђеном, на сваком путовању, да се са одласком негде све покрене у особи која је отишла, да се пробуде устајале мисли, да се помакну и желе да изнађу затурене мисли, да их нико не може уставити, да би без кретања, без промене места борављења, остале у тами, непознате...
По Пантићевим речима, уз све остало, „Бројчаник” је исписан руком искусног писца, који, међутим, не чезне толико за даљином, колико за првином, те се фрагменти у тој књизи смењују сталним кадрирањем малочас уочених призора, али и непрестаним понирањем у прошлост, у детињство, у улучене епизоде, у важне животне детаље и ситнице које подупиру ту важност. „Неки од тих фрагмената могу се читати и као заокружене, поентиране кратке приче, неки си медитативни записи, неки реалистичке цртице непосредно забележене, а неки, што је Вуксановићу најсвојственије, и најкарактеристичније за његово писање, као мале скаске о речима”, наводи у свом слову књижевни критичар Михајло Пантић.
Академику Миру Вуксановићу награда ће бити уручена 27. септембра на пригодној свечаности у порти цркве у Бранковини.
М. С.
