Трећи део трилогије "О сексу, дроги и рокенролу" у издању куће "Лагуна", доноси причу Милана Јанковића – рођеног на адреси из наслова књиге, о томе како је крвави распад Југославије избегнут захваљујући поверењу свих њених народа и народности у вечни - рокенрол.
Др Неле Карајлић ће на Београдској сајму књига и потписивати нови роман првог и последњег дана - 21. и 28. октобра.
Како је објаснила Тања Вучковић, Неле Карајлић је одложио путовање за данас како би се сусрео са медијима на промоцији најновијег романа, који стиже после других наслова триптиха - "Солунска 28: О новцу и страстима" и "Солунска 28: О пријатељству и издаји" (Лагуна).
У свом духовитом маниру, Карајлић је покушао бити скроман, тако да је оценио да не зна да ли ће и трећа књига бити хит, и додао да се барем нада, уствари да је уверен односно сигурн да ће бити хит".
На констатацију Вучковић да се мало одужило писање трећег дела, Карајлић има спреман одговор - "десила нам се корона".
Музичар и писац је подсетио да су претходна два романа говорила о једном тешком периоду историје Београда и на микроплану историји породице Јанковић која је живела од краја 19. века на тој адреси Солунске 28.
"Док су ти романи приповедали о времену Првог и Другог светског рата, овај трећи део говори, по мом скромном видјењу, о најлепшем периоду овог града, а то су '70-е и '80-е године 20. века. Ми сада тај период са ове тачке гледишта посматрамо са великом носталгијом, као неко златно доба", приближио је Карајлић свој завршни наставак планиране трилогије.
Свестрани уметник и аутор књиге сматра да ће историја говорити сасвим супротно, да то није тачно, "да су '80-те године биле под економском и друштвеном кризом, и на крају је све то експлодирало ратовима".
Ипак, Карајлић оцењује да "по чему ми '80-е године памтимо по добром, то је та ескплозија популарне културе", о чему говори нови роман "О сексу, дроги и рокенролу".
"Нова књига приказује на који начин је живео рокенрол у Београду осамдесетих година из визуре једног сведока сарадника. У питању је млади амбициозни менаџер који се родио на Дорћолу управо у улици Солунској 28. Он је игром случаја добио један фантастичан задатак, а то је да направи бенд са којим би можда могао да спаси Југославију", заинтригирао је Карајлић читаоце и напоменуо да једино о томе може да прича и даље не би да открива о радњи романа.
"Ако осим почетка откријем средину и крај, онда сигурно нико неће хтети да чита. Онда је боље да оставим овако да виси у ваздуху. Дакле то је једна прича о рокенролу и прича о Југославији и њеном крају или почетку. Зависи на који начин се схвати роман и из ког угла се посматра", анализирао је своје дело Карајлић.
Писац сматра да оно најбоље што је остало из земље каква је била Југославија, јесте њена - култура.
"Ту спада управо популарна култура - музика, филм, књиге, стрипови. Истина је да је све то наџивело земљу у којој смо се родили, и живеће вероватно још много дуже него што смо ми и сањали о томе. Мислим на нас који смо били део те културе, јер да ми је неко рекао да ћу ја за 40 година од моје прве плоче са бендом "Забрањено пушење" седети у СКЦ-у и говорити о томе свима, као данас, ја бих му рекао да није нормалан", рекао је Др Неле и додао да су сви били уверени да то што они раде, стварају, може трајати једно годишње доба, "отприлике колико и опадање јесењег лишћа".
Он сматра да ће публика са трећим настанком помислити да је у питању југоносталгија, али писац сматра да је то "наравно замка".
"Тачно је да ја не могу да побегнем од југоносталгије, јер мене за ових 35 година колико више нема Југославије, још увек нико није убедио да је ово што од тада живимо нешто боље. Никоме то није пошло за руком да ми покаже да је било шта боље од Југославије. Медјутим, ова књига се не бави југоносталгијом, већ правом сваког човека и појединца да гледа на стварност и истину око себе на свој начин. Главна идеја на неки начин и јесте да свако има право на своју истину", нагласио је Карајлић, бивши фронтмен и певач сарајевске рок групе "Забрањено пушење", те додао да заправо свако има права и на своју историју.
Књижевник и добитник награде "Момо Капор" за његов први роман "Фајронт у Сарајеву", пре трилогије "Солунска 28", каже да је било донекле напорно исписати целу трилогију, те у шали сматра да му је боље било да је написао још само "Фајронт у Сарајеву 2" и да буде задовољан.
"Трилогија ме је изненадила утолико што ми је показала да стварно постоји неки писац у мојој глави, да онај што свира рокенрол и што је писао "Топ листу надреалисту" није једини који постоји у Нелету. Ево шта ме заиста уме да изненади. Када сада узмем и почнем да читам први или други део "Солунске 28", стварно помислим да је писао неко други или да ми је све време неко шапутао. То и јесте једини начин на који ја проверавам да ли сам са нечим завршио. Кад год сам радио на музици, филму, књигама и телевизији, знао сам да је крај - оног момента када имам осећај да је то урадио неко други", сигуран је Карајлић и пожелео да када и "О сексу, дроги и рокенролу" заживи у народу, онда да се сва три романа објаве као једна велика књига.
Карајлић је открио да је и он сам један од ликова нове књиге, јер "код мене нема лажи, нема преваре", који на крају дела "има веома активну улогу и открива свима шта је писац уствари желео да каже".
Према записима уредника Вулета Журића, „овом књигом је стављена тачка на причу о судбини једне дорћолске адресе и неколико генерација које су ту живеле, али је отворено ново поглавље у стваралачкој биографији човека који већ четири деценије пева, компонује, глуми, режира и пише.
Журић је писао да завршни део ’Солунске 28’ може да се чита и као нека врста обрнутог пророчанства сатиричара-пророка који је видео шта ћебсе дешавати много пре него што се много тога заиста и десило.
"Сада је пред нама моћан уметнички поглед у алтернативну недавну прошлост у којој је крвави распад Југославије избегнут. И немојте да мислите да је у питању пука измишљотина, јер након што прочитате последњу реченицу завршног дела ’Солунске 28’, схватићете колико вам је жао што свет из маште Др Карајлића није постао стварност. Мада, никад се не зна“, закључио је писац Вуле Журић.
Телеграф
