Књиге су јој преведене на више од двадесет светских језика. Дубравка Угрешић је рођена у Загребу и тамо је годинама радила на Институту за науку о књижевности.
У току 1993, напустила је Хрватску после медијске хајке коју је изазвала њена серија антинационалистичких и антиратних текстова.
Данас живи и ради у Европи, највише у Холандији. Недавно јој је изашла књига “Лисица” у издању Буке из Београда.
Када пишете о удовици познатог писца, она говори да је њена слава само отуд што ’зна своје место’, у смислу да оправдава своје постојање само као неко ко ће опслуживати књижевни таленат мушкарца. То ме је подсетило на топос из популарне културе који се зове маниц пиџие дреам гирл, о откаченој, често уметнички настројеној девојци чија је функција само да у причи открије креативни потенцијал мушкарца, док она сама нити постоји као личност, нити је њена воља битна. У коликој мери је уметност (или само књижевност) још увек преовладавајуће мушко поље?
Уметност је поље којим, као и другде, доминирају мушкарци. Што се књижевности тиче, ситуација је боља у англо-америчком књижевном кругу, где су постојале јаке женске ауторске фигуре, за чију се “тестаментарну” улогу данас могу ухватити савремене књижевнице и наставити с еманципацијском књижевном активношћу. Улога жена у књижевности једна је и од главних тема Лисице.
Најпре је то прича о књижевном стереотипу, о жени-жртви, конкретно о Софији Гнедих-Тагаки, Рускињи која је лик у измишљену роману измишљеног јапанског писца Тагакија. Тагаки своју властиту жену искоришћава као књижевни лик.
О томе пише Борис Пилњак у својој причи Прича о томе како настају приче. Пилњак је свестан јаке моралне компоненте списатељског посла, утеловљење чега налази у лисици, која је, према Пилњаку, тотем списатељског рода.
У резултату, дакако, сам Борис Пилњак, након Тагакија, искоришћава јунакињу Софију Гнедих, а ту сам и ја, која од свега тога правим поглавље свога романа. Ту је затим други део романа, Удовица, прича о удовици наводно познатога писца. А ту је онда и сама списатељица, ауторка романа у улози лика, у делу који је насловљен Ђаволов врт.
Онда је ту Ира Ферис, која пише књигу о руском писцу Левину, и по свој је прилици Левинова кћерка, иако се то нигде директно не спомиње, као што се нигде директно не наводи да је Удовичин Левин и Ирин Левин по свој прилици иста особа.
Затим следи Little Miss Footnote, пети део романа, о Dorothy Leuthold, жени-фусноти, која је возила Набокова и његову жену Веру по Америци, помогла Набокову да ухвати ретког лептира, којем је Набоков наденуо име према Dorothy Leuthold.
И на крају, ту је поглавље у којему се спомиње девојчица, ауторкина нећака. Лик нећаке тек наговештава теме као што су традиционалне родне улоге које се провлаче кроз школу, образовање, језик и књижевност, као и тему тешког патријархализма за чији су повратак, након пада комунизма, “заслужни црква, национализам и милитаризам – три стуба на којима почивају наша “модерна”, “демократска” друштва, била она хрватска, босанска, српска, црногорска, македонска или чија већ не.
У светлу претходног питања, било ми је интересантно да приметим да сте ви обрнули класичну легенду о јапанској лисици. Уместо мушкарца који долази у кућу у којој га лисица преображену у лепотицу и идеалну домаћицу превари да верује да је у правој кући са правом женом, овде се мушкарац појављује у тој позицији. Бојан је попут доброг духа варалице који се на кратко појављује, претвара кућу у дом а затим нажалост нестаје. Шта се добија оваквим новим читањима старих приповедних образаца?
Нисам сигурна да сам то хтела, али је ваше читање свакако врло занимљиво. Ја волим старе обрасце у књижевности, јер то је начин да допринесем очувању књижевности. Књижевност је дуговечан, сложен и необично важан приповедни и значењски систем.
Имате занимљиве опаске везане за школу креативног писања која се зове Холден, а у којој је врло упитно да ли су полазници уопште икад и имали у рукама Селинyеровог “Ловца у житу”. Колико је опасно правити од књижевности индустрију? Да ли је то оно што се дешава на таквим местима?
Сличан, рекла бих и далеко гори систем, можете видети у “нашим срединама”, где влада књижевна индустрија. Књижевна индустрија и скандалозни медији су ти који успостављају књижевне вредности и моделирају наш књижевни укус. Притом, тешко да се можемо поуздати у традиционално озбиљније арбитре као што су образовни систем, факултети, школе, академије, институција традиционалне књижевне критике.
Свидела ми се опаска да живимо у времену театрализације свега. У Америци, пише у вашој књизи, Доналд Трамп глуми Доналда Трампа, а Хилари Клинтон глуми Хилари Клинтон. Да ли иза те бесконачне игре огледала и даље постоји права стварност и прави људи, или то више није ни важно?
Наравно да постоји права стварност. Ми смо, међутим, оболели. Предуго смо били изложени медијима, тим више што се медији усложњавају и увећавају, и нису више ствар избора него присиле. Тешко да можемо без њих функционисати.
Ми живимо у тзв. пост-хуманом добу. “Озрачени” смо, тешко да се можемо више вратити. А онда се поставља питање где да се вратимо, у шта да се вратимо?
Слике градова остављају дубок печат на страницама књиге. Занимају ме ваши утисци о градовима које помињете. За Калкуту кажете да у њој влада ’распадање као какав виши принцип’, о Токију говорите, чини ми се, као о некој фантазмагоричној мешавини традиционалног и новог, а Напуљ не помињете без контекста Помпеја и вулкана...
Обожавам просторе. Они су нека врста огледала, они су мерачи времена, моје перцепције, моје супстанце. Други људи имају психоаналитичаре, ја имам просторе. Ти простори су углавном градови.
Да парафразирам једну реченицу из романа – зашто стварати уметничко дело кад је лепше сањати о њему?
Треба стварати уметничка дела зато да бисмо се сваки пута изнова суочили с поразом.
Настасја Писарев
