Диков живот обележава егзистенцијална неизвесност и јурњава за роковима предаје рукописа, неколико бракова и развода, (зло)употреба алкохола и дроге (његови биографи сматрају да никада није био потпуни наркоман управо због свакодневног вишечасовног писања). Његов талент је видљив у безмало свакој причи; отуда читаочев осећај да би прича била ремек-дело само да је аутор имао времена да је дотера. Иако је користио стандардни арсенал научне фантастике - роботе, андроиде, паранормалне способности, бизарну технологију, свемирске авантуре, ванземаљце свих облика - Дик није пристајао на њихово рутинско, сензационалистичко “трошење”. Његова проза је најупечатљивија у сликању одмака од друштвених, моралних, просторно-временских правила; честа поставка његових проза подразумева почетно „нормално“ функционисање свакодневице/света који се у трену мењају постајући непрепознатљиви, па су јунаци принуђени да траже своје место у новој стварности. Већина Дикових књига увелико премашује жанровски просек потврђујући тиме мишљење Станислава Лема у студији “Фантастика и футурологија” (1973) да је америчка проза 1950-тих и 1960-тих „безнадежан случај са изузецима“ од „целих“ 1% продукције - а међу тим изузецима апострофиран је управо Филип К. Дик.
У последњој деценији живота Дик је опседнут мистично-религијским питањима што је последица бизарних доживљаја с почетка 1974. године када је искусио неку врсту просветљења, осећајући да је “поседнут” од благонаклоног ентитета, непознате “интелигенције” ВАЛИС (акроним за: Велики Активни Логички Интелигентни Систем). Диков доживљај света се битно усложњава додавањем новог нивоа „стварности“ у реалном живљењу и литератури – посебно у “ВАЛИС” трилогији коју чине романи „ВАЛИС“ (1981), “Продор божанског” (1981); “Сова на дневном светлу“ завршни сегмент замишљене трилогије остао је у скицама а издавачи су трилогији додали роман “Сеоба душе Тимоти Арчера” објављен непосредно после Дикове смрти (1982).
“Продор божанског” (Контраст, 2018) се наставља на “ВАЛИС” тек узгредним помињањем понеких појмова и личности из претходног дела; веза са “ВАЛИС”-ом је у основној теми приче а она је продор божанске појаве-ентитета у реалност која је јунацима (и читаоцима) позната; реч је, дакле, о физичкој појави надљудског принципа (и надљудске моћи) у тривијалној свакодневици човечанства. Тежиште “Продора…” је на успостављању баланса божанских сила, њиховом спајању и удруженом деловању. Оно што повезује “ВАЛИС” и “Продор…” је неуротично-хаотична атмосфера те растрзаност приче (адекватна реакцијама и поступањима јунака). Стога се основна прича “Продора…” може најмање двојако тумачити: као кошмар Херба Ашера који се, у крионичкој комори, налази у стању блиском коми (или смрти) док се не укаже могућност његовог излечења после саобраћајне несреће или као (не)линеарна прича о повратку божанског идентитета на Земљу, несрећи која му оштећује мозак те етичко-филозофском надметању и надмудривању са религијским институцијама (огрезлим у политиканству и трговању утицајем) и, много битније, дијалогом са женским делом његове личности (давно одељеним) који покушава да га убеди у нужност одлагања страшног суда.
Како год да се прича ишчитава њене се нити расплићу и преплићу у превртљивој каузалности која подразумева шетње кроз паралелне стварности и вишеструко поновљена дешавања са другачијим вредносним предзнацима. На сложност догађања надовезују се филозофски монолози и разговори односно својеврсне “еклектичке дигресије” о религијско-мистичким знањима из различитих цивилизација и епоха, а у којима Дик проналази везе који потврђују његове идеје. Стога је “Продор…” могуће читати као чисто литерарну творевину која врцаво и уверљиво доследно прати/описује идеје својих јунака али и као езотеријски приручник-увод у тајна знања и разнородне хипотезе утемељене на њиховом открићу.
Илија Бакић
