За аустријског прозаисту, есејисту, драмског писца, овогодишњег лауреата Награде „Милован Видаковић”... „читање је тајна”, а поштовање литератуте сваке земље, сваког језика, питање не само елементарне пристојности, већ и књижевне писмености.
“Од писаца са ових простора волим Александра Тишму, Милоша Црњанског, Прешерна... Парадоксално је да сам због рата на простору бивше Југославије много боље упознао и Иву Андрића. Читао сам га и раније, али очигледно не довољно добро. Андрић је као писац имао огроман его, али је сав тај его преточио у врхунско приповедање. „Травничка хроника” и „На Дрини ћуприја” су романи из самог врха светске књижевности, а његове новеле су на нивоу једног Чехова по познавању људске душе...”, рекао је Хандке.
Гимназијалци-модератори су се одлично припремили за разговор, па се кроз Хандкеове одговоре на њихова питања могло доста сазнати о погледима на књижевност – и не само књижевност – једног од најзначајнијих европских аутора...
У Матици са школарцима из Ораховца и Велике Хоче
Петер Хандке је посетио Матицу српску у исто време када су гости наше најстарије културне и научне институције били основци и гимназијалци из Велике Хоче и Ораховца и њихови професори.
„Наша кућа је и Хандкеова кућа за сва времена”, рекао је председник Матице српске проф. др Драган Станић захваљујући се великом аустријском писцу и интелектуалцу на свему што је учинио за српски народ „осетивши шта значи неправда и због ње се извинивши у име целог немачког језичког простора”.
Станић је том приликом Хандкеу поклонио мајицу с логом „Летопис Матице српске”, а дарови су писцу есеја „Правда за Србију” стигли и са Косова – ускршња јаја и манастирско вино.
“Камијев „Странац” је имао на мене велики утицај. Али нисам егзистенцијалиста, него есенцијалиста са много неесенцијалних ствари у себи. Да ми је важно само есенцијално, постао бих папа. Али сиромашни папа. Лењин је рекао: Свако према својим способностима. А ја сам за то да се свако мери према својим неспособностима. Јер, ја не могу да, попут неких песника, безусловно тврдим: Ово је жуто, а црвен сам ја. И признајем да сам поносан на оно што не могу“, додаје славни писац.
Анализирајући властити списатељски стил, Хандке је сагласан са оценама да „није лак за читање”...
“Када си млад, пишеш кратке реченице. Како стариш, оне су све дуже. И да сада пишем кратке реченице, осећао бих се као швиндлер, преварант. Мада, и жена ми често говори да би требало да пишем краће. Али не могу. Ипак ја нисам аутор кримића... Многи писци данас пишу журналистичким језиком. Увек сам био против тога. Поетски језик је језик душе. Или крик...”, вели Хандке.
Говорећи о времену када га је део европске политичке али и интелектуалне елите због есеја „Правда за Србе” практично ставио на „црну листу”, оспоравајући га чак и као књижевника, Хандке је испричао да се сада због тога нити каје, нити осећа задовољство.
“Само сам учинио оно што мислим да је дужност писца. Дигао сам глас. Хтео сам да пишем и писао сам! Реч по реч сам описао како је то било овде у јесен 1995. И испао је скандал. Јер, Србија је унапред била проглашена за непријатеља”, додаје.
Парафразирајући чувену реченицу британског политичара Артура Понсонбија да „у рату прва страда истина”, Хандке је рекао да у рату заправо први страда – језик. „Јер, језиком се говори истина”...
”Чувени мађарски писац Петер Естерхази је једном љутито за мене рекао: „Хандке је с распадом СФРЈ изгубио своју играчку”. И био је у праву. Али нису све играчке исте. И неке игре су много важније од других. Иначе, ја још увек говорим српскохрватски, јер је то језик моје младости. И морам признати да ми је апсурдно да се од тог, по мени једног језика, сад праве српски, хрватски, босански, црногорски”, закључио је Хандке.
Мирослав Стајић
