По речима извршне уреднице “Геопоетике” Јасне Новаков Сибиновић, аутор је написао у поднаслову „Шта оно чини нама и шта ми чинимо од њега” и у поговору објаснио да је 2009. био позван да одржи низ предавања на Културолошком институту у Есену и да су текстови у књизи били полазна тачка тих предавања о времену као филозофској теми.
Зафрански (1945) је првобитно хтео да студира теологију, али се на крају определио за филозофију и германистику да би касније учествовао у оснивању маоистичке Комунистичке партије и докторирао на тему о развоју радничке књижевности. Како подсећа Јасна Новаков Сибиновић, годинама је Зафрански предавао на Отвореном унивезитету у Берлину и све до данас се бави књижевношћу и филозофијом “на размеђи између научног и популарног приступа”. Прави успех Зафрански је доживео од прве половине осамдесетих година, када је почео да пише биографије филозофа и књижевника (Шопенхауер, Хајдегер, Ниче, Шилер, Гете...) које су и данас популарне. На крају ове књиге есеја написао је библиографију, као и цитате које је укључио у књигу. Поглавља ове књиге говоре о времену досаде, времену почетка, времену бриге, живота, космичком, личном времену...
Хроника путовања укруг
Други нови наслов, управо објављен у “Геопоетици”, је дебитантски роман „Дуго путовање укруг” Јована Поповића, “већ афирмисаног драматурга и писца сценарија, сина преминулог сликара, писца и режисера Миће Поповића”. Гавни уредник „Гепоетике” писац Владислав Бајац, скрећући пажњу на поднаслов књиге „Кратка хроника једне породице на прелазу векова”, наводи да је Поповић описао путовање главног јунака кроз живот и путописе од Београда, преко севера Европе до Америке и назад до Београда и да је о сваком место у ком је боравио, створио богату слику споља и изнутра описујући његову локалну урбаност.
Аутор је, по речима Бајца, обликовао почетно и завршно поглавље романа у филмски сценарио у коме је главни јунак један од ликова хронике, а све остало је оставио између та два поглавља у облику класичног наратива и тако начинио цео круг. Тако се “исповедно смењивање гласова више генерација чланова породице Путник током последњих деценија 19. и првих 20. века ставило у службу животног преиспитивања главног лика”.
То је прича о Југославији, „за коју наратор и данашњица с правом могу да тврде истовремено да је била земља у којој (ни)је владало друштво слободе, и која је, као и њени јунаци, одрастала, грешила, и заокружила своје дилеме „. „Иако објављује први роман, искусни писац као што је Јован Поповић, сачинио је мудру, духовиту, вредну књигу о празнини и пустоши пејсажа и душе написану језиком београдске калдрме и асфалта”, закључује издавач.
Омаж Николи Милошевићу
Десет година је прошло од смрти професора Николе Милошевића, и тим поводом, издавачка кућа „Просвета“ је ових дана је објавила књигу под називом „Никола Милошевић – тумач људске природе и судбине“, коју је приредио новинар и публициста Живота Ивановић.
„Професор Никола Милошевић није био само филозоф, теоретичар књижевности, просветитељ, већ пре свега тумач људске природе и судбине у друштву и свету уопште. Стога је природно поставити питање о томе шта је у његовим задивљујућим текстовима, предавањима и јавним наступима деловало толико омамљујуће да и данас толико година после његовог нестанка, траје у нашој свести. Тешко да ико ко га је слушао и читао може да заборави величанствен ораторски дар, несаломиву логику, дубину мисли и чак уметничке вредноте његових текстова. Управо тај милозвучни сугестивни тон његовог говора, продорност његове мисли и несаломиве логике доприносили су да се његови наступи доживљавају као својеврсне духовне уметничке творевине попут есејистичких текстова једног Платона или Камија. Врхунац ће достићи у романима који само потврђују његову природну уметничку вокацију,“ навео је поговору Ивановић.
Замишљена као омаж чувеном професору и филозофу, књига садржи бројне текстове који су објављени управо поводом деценије од Милошевићеве смрти, која се навршила у јануару 2017. “Био је неко ко зна и ко сме”, истиче др Мило Ломпар.
Н. Пејчић
