Број ваљаних дела оваквог усмерења није превелик, а многа не досежу даље од пара допадљивих досетки или, у бољим случајевима, не успевају да одрже почетне квалитете – сетимо се неуједначености романа из серијала „Аутостоперски водич кроз галаксију“ Дагласа Адамса, оног о „Пацову од нерђајућег челика“ Харија Харисона или Прачетовог „Дисксвета“. Ни на домаћем терену ситуација са хумористичким жанровским садржајима није много боља и првенствено се исцрпљује у ретким краћим прозним формама. Отуда је Анђелковићев напор хвале вредан, већ због храбрости да се зађе у овакав дискурс. „Лабудолики паунови...“ у сваком су случају најавили несвакидашњу појаву на жанровској сцени.
„Балада меда и крви“ је, у том контексту, потврда да аутор није одустао од својих намера, да се није приклонио (на први поглед) „озбиљиним“ темама односно да није отишао из жанровске фантастике. „Балада...“ је својеврсно проширење света описаног у „Лабудоликим пауновима“: година је опет 2168. а опште место дешавања - простори које данас зовемо својима, мада је радња из велеграда премештена у провинцију. И генералне (не)прилике су исте: киселе кише су опустошиле сав живи свет, а становништво се сакрило у градове/насеља под кишобранима и тамо практикује свакодневно постојање темељећи га на наслеђу које ми, у нашим хаотичним временима, остављамо потоњим генерацијама. Бесомучна самомитоманија удружена са грандоманским комплексом (недоказиве) супериорности, вулгаризација свих институција државе али и оних са дужим трајањем, каква је црква и православно хришћанство, испразност живљења сведеног на достизање хедонистичко-потрошачког раја елементи су гротескних заплета који измамљују осмехе на лицима читалаца - мада су ти осмеси врло кисели што, пак, служи на част пишчевој домишљатости.
Елем, после наслова који свакако асоцира на популарну „Песму леда и ватре“, започиње авантура брачног пара, Душану и Алди Мајер, који са своје двоје деце, близанцима Вишњом и Киршеом, одлучује да посети егзотичну провинцију Балканског полуотпада; у комбију који би требао да их штити од ретких али и даље опасних киша они се упућију у сеоце Аргентополис. Успут ће, усред изненадног пљуска, налетети на бегунца и његове бизарне прогонитеље а помоћ ће потражити у Чича Лисуновој ратионици „Код профитера“ где се посетиоци (све старци јер деце више нема) кладе на резултате ратова широм Универзума, а времешној стриптизети плаћају да се не свлачи. И док власник спроводи обред тату-фолк медицине над унесрећеним научником Бладцелзусом - близанци нестају. Присутни се самоорганизују и крећу у потеру најпре код дежурног кривца – локалне вештице. Потрага ће их одатле водити кроз подземне тунеле, тргове и цркве до локалног свештеника и његовог фрустираног звонара те, коначно, до мрачне светковине жртвовања у име победе добра. Отац ће спасити ћерку али цена његове себичне љубави и прекидања обреда је навала хорди зомбија који ће победити и све побити!
Основна прича прекидана је доживљајима-епизодама из ранијег живота брачног пара Мајер али и бројним фуснотама које објашњавају неке егзотичне појмове али и шири историјски оквир приче чији корени су у нашој савремености која се кроз време извитоперила и изокренула (и метастазирала) у нешто што, можда, нико није желео али је свакако могао да наслути и предвиди. Стога читаоце не чуде појаве канонизованих часних старлета (спонзоруша), паса рата који пате од међународног терања, чланова „Ноловог клуба обожавалаца“, поштовалаца култа Светог Аркана и епске народне песме „Смрт мајке Ражнатовића“ уз које равноправно постоје распевани кактуси тенори који прелазе у народњачке воде, луди научници и кладионичари, вештице и, као коначна судбина света, зомбији.
Сатирични тонови (настали довођењем до апсурда неких од трендова којима смо савременици) мешају се са безбрижним хумором и пародирањем популарне културе, помпезна имена са веселим кованицама старог и новог, домаћег и страног (опанајке, богобданиште, калаУСБ, шопингтровање...) уз пароле или наслове („Вера свакоме, басплатан Бог никоме!“, „Силазак куге међу неверне Томе“...) док се апсурдне ситуације преобраћају из комедије забуне у комедију апсурда творећи дело које успева да, без већих колебања, одржи почетне тензије. Речју, „Балада меда и крви“ је забавно и интригантно штиво „без длаке на језику“ које дефинитивно не сервира пожељне, подобне, а лажне илузије.
Илија Бакић
