Од уводне „Молитве за радост песничког лудила” до епилошке „Посветли ме, Боже”, пред читаоцима је поетски вернисаж који води кроз различите креативне и изражајне фазе Негришорчевог певања. Тако шетња кроз ову изложбу стихова открива и начела социјално-критичког (нео)веризма, присутна у збирци „Трула јабука”, којом је Негришорац 1981. отпочео песнички пут - и за њу добио награду „Горан” – преко концепта „лома језика” и потоњег „открића традиције”, које обележава једну од најважнијих његових књига „Везници” (1995, награда „Ђура Јакшић”), све до фазе стваралаштва коју ће књижевни критичар Саша Радојчић назвати „нова синтеза” и у њу уврстити збирке „Потајник” (2007), „Светилник” (2010), „Камен чтенија” (2013) и „Матични млеч” (2016), за које ће аутор добити мноштво награда, од поменуте Змајеве, „Бранко Ћопић”, „Меша Селимовић”, до Жичке хрисовуље, Грачаничке повеље, Печата вароши сремскокарловачке...
Најновија Негришорчева певања, објављене у завршном сегменту „Изложбе облака”, показују, оцењује Радојчић у предговору књиге, да се песникова стваралачка авантура сада креће у неколико различитих токова: наставља се песништво стављено у службу изражавања религиозних схватања, наставља се напор да се кроз говор лирских јунака каже нешто битно о српској култури и њеном карактеру, и даље се цртају детаљи топографије српске културе. На крају, али не и најмање важно, напротив, „једна осетљива субјективност наставља да бележи свој доживљај света, своје читање отворене књиге”.
„Изложба облака допушта читаоцу да завири у те белешке и у њима нађе и песника, и себе”, поручује Саша Радојчић.
М. Стајић
