Збирку отвара “Drive my Car”, прича у најбољем Муракамијевом маниру, с убедљивом атмосфером, и занимљивим ликовима. Кафуку је усамљени удовац који успоставља необично пријатељство са својом младом шоферком која га сваки дан вози на пробе у позориште. Кроз њихов помало недоречено, дискретно пријатељство, читаоцу се полако откривају Кафукова сећања на вољену покојну жену, и оно што га је највише мучило – због чега је неколико пута преварен у браку.
У овој причи Мураками се враћа сложеној проблематици смисла сећања, значења љубави, и тумачења личног идентитета, па протагониста у једном тренутку изговара кључну реченицу о покојној жени: “Оно што ми пада најтеже (…) јесте то што ја њу – или бар онај вероватно најважнији део ње – никад нисам стварно успео да разумем. А сада, када је умрла, вероватно ће заувек и остати тако несхваћена. Као мали заборављени сеф на дну мора.”
„Yesterday “ је приповетка о сећању на одрастање и о животном путу који се, како примећује једна од јунакиња, увек чини заобилазан. Кристализовано сећање на минулу младост, нимало идеализовану (можда тек мало романтизовану) слива се у портрет необичног младића Китаруа, који дубоко повезује двоје ликова, мада сам не остаје ничим везан.
“Одрасла сам у планинама Хокаида. Возим још од петнаесте године. У таквом месту без аута не бих могло да се живи. То је градић у клисури у који и сунце слабо допире, а путеви буду залеђени скоро шест месеци годишње. Хтео – не хтео, човек се извешти у вожњи.”
“Али у планинама вероватно нема вежбања бочног паркирања.”
Она на то није одговорила. То је ваљда значило да је констатација глупа и да на њу нема сврхе давати одговор.
“Јеси ли од господина Обе чула нешто о околностима зног којих ми је изненада потребан возач?”
Гледајући право испред себе, гласом лишеним било какве интонације, Мисаки је одговорила: “Рекао ми је да сте глумац, да шест дана у недељи наступате на сцени и да се сами аутомобилом превозите до позоришта. Не волите ни подземну железницу ни такси, зато што желите да у аутомобили вежбате своје улоге. Недавно сте, међутим, изазвали саобраћајну незогоду па вам је одузета возачка дозвола. Јер, били сте и мало припити, а и ваш вид је био доведен у питање.”
У даљим варијацијама теме “Мушкарци без жена”, заплет приповетке “Самостални орган” прати успешног естетског хирурга који је уживао у животу нежење све до тренутка када се први пут у животу дубоко заљубио, што је потпуно уздрмало све што је он сам веровао о себи.
И преостале четири приче прате ову ширу тему, па су све жене које се појављују у збирци на неки начин недоступне протагонистима, или је њихов однос отежан. Смрт је проблематизована у више приповетки, па у последњој “Мушкарци без жене” која затвара књигу, Мураками поново испитује интимна сећања на особу које више нема. Протагонисту последње (и најкраће) приче у пола ноћи буди телефон са вешћу да је његова бивша девојка извршила самоубиство. Ово покреће механизме сећања, и покушај да се од расуте слагалице живота састави лик особе која је некад била драга, а чији је лик нестао негде у понорима времена које је прошло. Налик нежним јапанским акварелима, чини се и да су Муракамијеви ликови тако крхки да се њихови тачни обриси могу наслутити једино у дирљивим сећањима других, док и она не сасвим не нестану.
Преводилац: Наташа Томић
Издавач: Геопоетика, 2016.
Настасја Писарев
