Митровић је, говорећи о роману о Милени Павловић Барили којим је пре 23 године скренула пажњу јавности на себе, рекла да је писање о српској сликарки била “права интелектуална авантура”.
На тему да све више има жена које пишу и освајају награде, ауторка читаних романа је изјавила да јој се чини да данас постоји нека врста “стакленог плафона” када је реч о томе да се сви боре за место под сунцем књижевности и да се особе нежнијег пола мало снебивају да освајају терен.
“Притом мислим и када се заузима медијски простор, или место на факултету где би предавале књижевност, као и награде, као да је писање више одређено за мушки пол. Чини ми се да ће се све то изједначити, као што је било раније у глуми. Сматрало се да је глумачки позив више усмерен на мушку популацију, али је кроз историју то постало другачије, све је сада једнако. Тако ће бити и у књижевности”, оценила је Мирјана Митровић
Књижевница и новианрка родом из Пожаревца рекла је да је важан дух времена у писању и да је могуће да данас мушкарци са тим много боље комуницирају и да су зато некад у првом плану.
‘‘Ипак, добитнице НИН-ове награде последњих година говоре у прилог томе да се ствари мењају", сматра Митровић, мислећи на две драматуршкиње које су освојиле ову престижну награду за најбоље романе године - Ивана Димић за "Арзамас" и Милена Марковић за наслов "Деца".
Додала је да су награде увек драгоцене и да су оне начин да се обрати пажња на писце.
‘‘Новчани износ тих награда омогућава аутору да може са тим средствима да живи неко време и нађе простора за писање следеће књиге и уради нека дужа истраживања. Данас стално морате да избацујете нове романе и књиге, да би нон стоп били присутни у очима читалаца. Ја нисам од тих писаца, ипак објављујем спорије своја дела”, истакла је списатељица.
Додала је да је највреднија награда коју има до сада у каријери чињеница да се њена прва књига о великој сликарки Барили и даље чита након толико година.
‘‘Милена је мени широм отворила врата за мој дебитантски роман. Прво је био издавач “Бигз” и тамо су брзо прочитали мој рукопис, али то није значило и да ће га сигурно објавити. На срећу, ипак им се веома свидело, тако да је роман изашао”, присећа се књижевница.
Додаје да није сигурна да ли би се сада поново упустила у тако обиман и захтеван посао.
“Тада сам била млада, није било толико интернета да можете све једним кликом да нађете, мене је чекало доста истраживања података о Милени Барили, и нисам успела све да нађем. Рецимо, нису ми дали њена аутентична писма за грађу романа, тако да не знам да ли бих поново писала тај роман сада”, искрена је Митровић, која је посветила део свог стваралаштва овој уметници такође рођеној у Пожаревцу.
Ауторка је вечерас накратко представила и своју најновију књигу назива “Као велики компас”, као нека врста наставка о великој сликарки светске славе.
“Сматрам привилегијом што сам објавила једну књигу о Барили, а сада сам написала и другу, што је тек за мене посебно. Писати о Милени је за мене велика интелектуална авантура, кроз историјске догађаје и психологију, разматрање природе уметности, питање женске позиције у друштву. Стицајем околности и судбине, десило ми се да урадим две књиге о њој”, истакла је Митровић.
Према њеним речима, први план још пре пандемије корона вируса био је да се приреди књига о чувеној сликарки у договору са управницом Галерије Милене Павловић Барили - Фондације “Миленин Дом” у Пожаревцу.
Како је ауторка после 30 година добила коначно њена писма за материјал будуће монографије, схватила је да сва та писма не могу најбоље да се разумеју као значајна, ако читаоци не знају тренутак у којем су написана и коме су упућена, тако да је било важно све објаснити у тим односима.
Тако се од првобитне идеје да се од књиге писама напишу само неке фусноте и предговор, изродила читава књига “Као велики компас”, која заокружује ауторкину причу и посвећеност Милени.
Како је раније говорила, она сматра да њен први роман „Аутопортрет са Миленом“ представља отплату дуга детињству и одрастању, јер је рођена у Пожаревцу, где су “Миленине надреалистичке слике пуне велова и тајанствених ликова обележиле њен свет”.
Касније се природно родила и жеља да проучи и опише њен узбудљив, али кратак живот.
Роман је поново објављен, на 100. годишњицу Милениног рођења (2009), што још привлачи нове генерације читалаца.
Мирјана Митровић у својим делима углавном и има жене као главне ликове, мушкарци су некако у другом плану, и тема романа јој је - судбина жене у мушком свету.
Тако је за Милену Барили рекла да је била модерна жена, која је и животом и сликарством разбијала устаљене норме и табуе свог времена.
Радња многих њених романа смештена је у крај трећег века наше ере као доба када су римским светом владали цареви рођени на Балкану, у римској провинцији чије се границе готово поклапају са данашњом Србијом, период када се један свет урушава, а други још није јасно успостављен.
“Рекли су ми да кренем да стављам мушке јунаке као главне, али сам одговорила да нисам сигурна да ли бих то умела. Романе које сам стварала, засноване на историјским чињеницама, стварала сам као дечје књиге са тачкама, где ви онда спајате и креирате неке облике. Тако сам и ја постепено стварала сукобе, односе међу ликовима, према основи из биографије истинитих личности. Има код мене мушких јунака, али истина, нису истакнути као жене”, закључила је Мирјана Митровић и на крају књижевне вечери поделила примерке својих књига онима из публике који су постављали питања њој лично.
Митровић је до сада написала шест књига које шира читалачка публика познаје као издања куће "Лагуна": "Аутопортрет с Миленом" (1999) о сликарки Милени Павловић Барили, збирка прича "Свето стадо" (два издања - 1999 и 2009), "Мама и Тата полазе у школу" (2000), "Емилија Лета" (2006), "Месечари из Маргума" (2017), "Хелена или о немиру" (2017).
Ауторка је лауреат награда "Бранко Ћопић" за роман "Емилија Лета" (био у најужем избору за НИН-ову награду) и "Биљана Јовановић" Српског књижевног друштва за дело "Хелена или о немиру", и о овим делима је било речи ове ноћи на Платоу БГБ.
