Како и уводна реченица у овој књизи наговештава „Ликови и места наведени у роману су стварни, а догађаји који се описују могли су бити такви”. Тако Лаура Барна креће да исписује странице ове књиге и да ствара портрет Растка Петровића, допуштајући да је воде његове мисли, жеље, наде, снови, идеје и опсесије.
- Свако ново дело Лауре Барне подизање је узбудљивог асоцијативног врта, у којем ничу, расту и огледају се биографије, али и ауторски цитати и вертикално конотиране фусноте. Такав је и роман „Све моје сестре“, прича о јединственом Растку Петровићу. Овај врт обрастао је поетичким документима далеко од наративне функционалности. Оне која је од главобоље, пада клавира, цијука есцајга или храстовог листа иза влати косе могла да створи дело мудре читкости, које нас, између осталог, награђује страсном, калеидоскопском верзијом дрхтања кроз калварије и путописе, мудрост и епохе, интиму и фасцинацију, историју и географију, породично и екуменско, словенско и европско... – наводи се о овој новој књизи Лауре Барне.
Прати Лаура Барна Растка Петровића у овој књизи, одраслог „као аспарагус у букету седам сестара“, које су обележиле његов живот, па затим док путује у Париз, Рим, Африку, Америку, праћен сенкама своје сестре Надежде, и руског сликара Микхаила Врубеља. И док се сусреће са Црњанским, Исидором Секулић, Марком Ристићем, Савом Шумановићем, Миланом и Милицом Ракић, упознаје са Павлом Бељанским, одлази у атеље Пикаса...
- Ту су весници српског модернизма: Исидора Секулић, Даница Марковић, Милош Црњански, Сибе Миличић, Бета Вукановић, Брана Петронијевић, Сава Шумановић, Марко Ристић, Моша Пијаде и многи други... Ту су и Надежда, Зора и Милица, три сестре у сазвежђу које белетристичким умећем пребогат монолог Растка Петровића – сведока васколике породичне судбине – осветљава кроз искушења, болове, симболику албанске голготе, сјај Париза и југа Италије, или шумове прапостојбине Африке – указује се будућим читаоцима ове књиге.
Уметнички и животни кредо, испрофилисан и изукрштан породичним трагедијама, ратном голготом, сусретом са светом, новим уметничким правцима, личним амбицијама, ономе што га вуче да путује, али и да се опредељује у својим уметничким стремљењима, искрсава у овој књизи и кроз речи Растка Петровића.
- Био сам Француз у Београду, а Стари Словен у Паризу, и нигде нисам до краја приспео. Али, отарасио сам се и стараца и Словена и наводио воду на своју воденицу, преко упалог стомака, полеђушке ленчарећи на обали Сене. Чистим експериментима чистио сам сликарски и песнички простор од наноса малограђанштине и снобизама што су окупирали нашу уметност и враћали је све више у јасле квазиграђанских ентеријера и мртвих природа, које су мртвије и од мртвог. Париз се тешко провлачио кроз иглене уши Београда. Моји Стари Словени и патолошка потреба за прецима не могу се разумети без Париза, без Сене, светлости Монпарнаса, сакралне моћи Нотр Дама...Да није тог монденског амбијента, другим очима бих гледао на прошлост, изоловану и осамљену секвенцу која као таква никоме, па ни нама Словенима, не служи. А чврсто сам одлучио да Старе Словене уведем, као Кандински руску народну уметност, у жижу европског интересовања, међу светла огледала других и другачијих. Јер усамљено наше огледало проноси одраз у мраку, само нама видљив - размишља главни лик књиге „Све моје сестре“.
Н. Пејчић
