Нова песмарица Вите Требовац у издању Лома

Можда се из прве и не види то, та веза између хипика и Витомирке Вите Требовац, али има нешто у њеној новој збирци песама, насловљеној „Довољно је мало сунца“, што неодољиво подсећа на сонг из „Косе“ – „Let the Sunshine In“.
t
Фото: Промо

Има нешто ту у ритму, у поруци, у нечујном певању, скривеном иза речи, што ме натерало да почнем са тим. Та песма из које је на основу једног редукованог стиха извучен наслов, зове се „Доказ“. Чим нам требају докази, нешто је отишло дођавола. И Вита је ту да нам то поткрепи, колико год се трудила да обасјава и зрачи.

Дођавола су отишли у песми „Неки наши“, гастарбајтери у Скандинавији, док пеку хлеб за своје добре комшије. Дођавола оде наша лирска субјекткиња „Чекам“, док нишани из прикрајка као ловац, али не свеопште радости. Дођавола су отишле те дивне дедине речи из „Два јагњета“ у којој свет гори у паклу, а ништа га не пече... Добар део лепоте Витина поезија црпи не из сунчеве светлости, него управо из ове паклене ватре док описује време, људе, пределе.

Време лети, али уме да се сажме, стане сво у једној песми, иако је и она о пролазности. Од јутра до вечери, девојчице до жене, у песми „О другој страни“: „Случајно се додирнемо/ и онда се од тога живи“. „Понедељак у септембру“ још је једна о времену, које може да се прикаже и као годишње доба, једна сезона, читав нараштај. У нестајању, не у мени. „Бертолучи“, 20. век: „Зар је тако страшно/ што све мора проћи.“ Песникиња иако нас уверава да је све овде и сада, ако нигде другде, онда у звездама, упорно сведочи о прошлости. О том свегутајућем бауку, тој немани које има највише на свету, више него што ишта више од ње може да се замисли у будућности. Ове детињасто наивне слике, асоцијације на поезију Вите Требовац, црпе снагу из њене дубине која је као извор занесености, чежње, сете, на моменте брутално искрене и сурове реалности.

Људи у Витиној новој збирци песама су њене бабе, деде, суграђани, продавачица са пијаце, једна другарица из школе, трагично настрадали бескућник Блеки, поштар из комбија... Са свима њима Вита је веома лична. Директно и непосредно показује зашто су јој баш они важни, док сви други чине да јој живот буде тесан. Песме посвећене њима, „Светли гробови“, „Кризе“, „Кукавице“, „Куће и кућерци“, „Сврха“, „Обичан, помало ведар сусрет“, „Снага“, предивни су омажи, уздаси, осмеси, разговори, који нам описују и песникињу, њен неки горски инат и горки зачин који чини да је вила, па и вештица кад затреба: „Шутнем све/ ко кад крава шутне млеко/ и само лењо махне репом“.  

Када су у питању предели, види се да их Витомирка Требовац посебно препознаје и цени. И ниједан није сам са собом у вези. Увек са људима, и у вези њих. Тако предели знају да постану и путеви, и куће, и зграде, туристичке атракције и хотели. Све што постоји. У вези. Поезија и метафизика. Две сестре рођене. Мајка и кћерка. Обе женског рода, принципи рађања, сједињавања. Не разарања и уништења. Па је тако и „Под планином“, која је: „Велика мрачна и у сталној магли/ то се огледа и у људима.“ Па је онда избројала девет мостића изнад свога месног потока, у шуми нашла степенице које не воде никуда, на њиви разлог да размишља о смрти... А тамо где су именовани Дунав и Стражилово, пажљив читалац ће пронаћи и град који је у близини, препознати сат, уживати у тишини која зна да заискри у сред музике песама. Свака може да се слуша читајући, на рипит.

Довољно је мало сунца да би и ми сад мрачили, још је један начин на који може да се чита наслов, па и многе од песама у новој Витиној збирци – песмарици. Њен глас је у њој тих, ненаметљив. Суперјунак снажан попут велике реке што се у близини ваља по равници. Након поређења са утопијским хипицима на почетку, за крај сам оставио једно са дистопијским херојем цртаног филма – псићем Снупијем. По много чему хејтер, он је и бескрајно сладак гари, потпуно у праву што не би да се ангажује око гомиле глупости којима се окружујемо ми људи, само да не будемо усамљени.

Само што је Вита и бунтовник. Све своје речи које живот значе пише малим словом, па ме подсетила и на бел хукс, начин на који је она изражавала отпор, протест против поробљавања, али и залог љубави. Јер, у центру књиге „Довољно је мало сунца“, пак, стоји једна песма која је за мене кључ – „Дивљи врт“: „Све је више/ савршених травњака/ у комшилуку/ али чему то/ у човеку је најлепши/ дивљи врт“.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.2028
Најновије вести