Реч је о другом роману из серијала „Девет мачјих живота“ и, како открива Ненад Шапоња, уредник „Агоре”, тематски и жанровски представља наставак „Позне вечере за госпођу Фиби”, књиге овенчане наградом за дечију књижевност „Стојан Цуцић”.
И док је у првом роману серијала фокус приповедања био живот двају мачака, госпође Фиби и Фибислава, други говори о узбудљивим авантурама главног јунака романа – Фибислава, о препрекама и задовољствима његовог одрастања у граду. „Својим истанчаним језиком и стилом овај роман истовремено забавља читаоца али и наводи на размишљање о другим живим бићима, која пролазе кроз тешке ситуације доносећи изненађујући, неочекивани обрт у стваралаштву једног од најзначајнијих постмодерних прозних писаца српске књижевности, који и читаоцима млађих узраста приступа са поштовањем, пружајући им могућност сагледавања другачијег живота од оног људског”, истиче Шапоња.
Новосадски писац Ђорђе Писарев (1957) често зна да каже да је „објавио више прозних књига него што их је написао”. На домаћем књижевном небу појавио се 1983, потписујући с Фрањом Петриновићем „Мимезис мимезис романа”, а потом су дошле „Књига господара прича” (1987), „Књиге народа лутака” (1988)... све до „У кухињи са Зевсом” (2017) и „Станице за лов на китове” (2019), коју је потписао као Мики Шепард, именом једне од његових ауторских реинкарнација. Заступљен је у двадесетак антологија и избора српске приче. Био је главни уредник часописа “Поља”, уредник “Гласа омладине”, Прве књиге Матице српске, Српског књижевног магазина, едиције Нова проза у “Прометеју”, а дугогодишњи је и уредник у листу „Дневник”. Као драматург и драмски писац годинама сарађивао са позориштем Брод Театар, где му је изведено пет драмских комада, а у Српском народном позоришту управо на сцену постављају његов текст „Велика очекивања”, док је у Народном позоришту Кикинда игран његов комад “Јури Голец и живот без смисла”. Добитник је низа књижевних признања, попут награда “Борислав Пекић”, “Лаза Костић”, “Стеван Пешић”, “Карољ Сирмаи”, “Станислав Лем”, ДКВ за књигу године...
– У мору књига и књижица, од оних “за одрасле”, па до оних “за децу и омладину”, које се објављују, на стотине, током сваке нове (издавачке) године, већина је, нажалост, преписивачка – каже нам Писарев. – Не у смислу преписивања већ објављеног, не као неки дословни плагијат, него као систем и однос према уметности; наиме, књижевност данас, у великој мери, представља само преписивање живота. Наравно, ма колико писац био вешт или не, не може да надмаши интензитет живота, тако да остаје нејасно зашто се ови савремени демијурзи, преписивачи живота, заправо толико труде око немогуће мисије. Уметност, то јест књижевност, није само одраз живота, него и много више: племенита вештина, на пример, вештина која омогућава читаоцима да уживају у тексту. Тако је и мој други роман о мачку Фибиславу писан као мање или више успела творевина маште, ма колико се заснивала на животу, о чему довољно говори податак да је стварни Фибислав, и даље жив и здрав, сладак и племенит, и у овом тренутку у мом дому и пита се, с правом: кад ћеш, бре, Ђорђе, да окончаш те дневне, глупе обавезе, да се вратиш кући, па да се мало поиграмо?
Илустрације, којима су богате обе књиге о авантурама госпође Фиби и Фибислава, потписује Настасја Писарев, и не би било изненађење када би један од девет мачјих живота био - у стрипу!
Првенац из серијала „Девет мачјих живота” заинтересовао је и најмлађе читаоце у Кини, те је кућа Агора, која заступа права Ђорђа Писарева, недавно потписала уговор са највећим кинеским издавачем специјализованом за дечију књижевност „Daylight Publishing„ о преводу „Позне вечере за госпођу Фиби” на кинески.
М. Стајић
