Читајући његове стихове непрестано прелазимо с једне на другу стану, а да би нам прередио то задовољство, како и сам каже, принуђен је да тражи речи. Симовић проналази речи за све. Човек који је преживео све, издаје, заседу, преваре и пљачку, потере, ловце, пакости, завист, мржњу, намере зле, те руски логор, тамницу немачку, вешала у Чачку, метак за да, конопац за не, говорио је Костић.
Како је приметио, песник је све то преживео загледан у једну тачку, "ону најсјајнију тачку која обухвата и садржи све, упоришну тачку Љубомира Симовића."
Професор Радивоје Микић, који је представио књигу, подсетио је на 2017. годину када се у антологијској едицији "Десет векова српске књижевности" појавила књига једноставно насловљена "Љубомир Симовић", а била је прва књига живог аутора у тој едицији, што је, додао је, само по себи био леп догађај у све сиромашнијој култури.
"Сама чињеница да је Симовић у тој књизи представљен као песник, драмски писац и есејиста указује на то да је реч о неком ко се, попут наших највећих писаца између два рата, лако и поуздано креће преко граница књижевних родова и врста", казао је професор, указујући на то да је Симовић неко чије се име уписује на највиша места у култури једног народа.
Микић је подсетио да смо као друштво и култура осамдесетих пролазили кроз драматично раздобље, а да су "Источнице" тада постале мета критике, те да су му многи говорили да је "Љубомирова поезија песимистична помрачина".
Међутим, Симовић указује још на почетку свог песништва да је његова суштина живот и сви његови облици, каже професор.
Од педесетих година па до данас, додао је, Симовић је пролазио кроз различите фазе, а све с потребом да прикаже два нивоа природе - доњи и горњи свет.
Доњи је свакодневни, физички који је по теологији доживео пад у којем приказаје рат, невине жртве..., а горњи је божански који се осликава у идеји о златном добу који се види у песмама у којима се обраћа свецима, казао је професор.
Навео је и да је једна од тема био "пркосни, херојски аспект нашег националног бића", а затим је поменуо песму "Балада о Стојковићима", где, како каже, песник с инатом и пркосом добија јачину не у родољубивом тону, него у томе што тон тону супротставља гротеску и иронију.
Микић сматра и да песма "Аутопортрет са главом на столу" представља једну од најефектнијих слика "одустајања од саме потребе да се у свету постоји као активно биће", а то објашњава чињеницоим да је песма настала из потребе да се једна књижевна слика повеже са најширим контекстом и смислом данашњег времена и човековим положајем у њему.
Микић је закључио да је Симовић у својим песмама показао како се заснива једна слика света која ће трајати "баш због тога што је песничка, што је изведена у језику".
Љубомир Симовић је на промоцији читао неколико својих песама из опуса од 1953-2017. године које су ушле у збирку по његовом избору.
