Књига има 508 страна и отвара је предговор академика Матије Бећковића, који је и водич кроз монографију. Она једним делом представља омаж Радовићевом литерарном стварању, али је, пре свега, споменик овом необичном, посебном и несвакидашњем човеку. Како за „Дневник” открива проф. др Зорица Хаџић, то је истовремено књига о Душану Радовићу, али и књига Душана Радовића, будући да ће на њеним страницама читаоци бити у прилици да се упознају са још увек неиспричаном пишчевом интимном и литерарном историјом.
– Кроз непознату преписку, предочени су мање познати детаљи из јавног и приватног живота писца непредвидивог темперамента и карактера: Ја сам Радовић, а Радовићи су такви: загуљени, строги, љути, брзо их нервирају глупости, и тако даље... – наводи ауторка монографије. – Иза маске намргођеног и мрзовољног човека, каквог га знамо са већине сачуваних фотографија, у овим препискама открива се добра и мека душа Душана Радовића. Писма ће испричати оно што о Радовићу није још речено и обогатити сећања и записе савременика. При томе књигу започињемо најинтимнијом преписком са породицом, на коју се наставља преписка са пријатељима, сарадницима, читаоцима... Упознајемо га у породичном кругу, али и за писаћим столом, као „човека редакције“, како је за себе говорио. Захваљујући неким заборављеним и непрештампаваним текстовима, читаоци ће се сусрети са Радовићем као тврдоглаво доследним полемичарем, човеком који без увијања и додворавања говори и стоји иза онога што мисли.
У књизи, којом се обележава велики јубилеј – век од рођења Душана Радовића (1922–1984), налазе се и кратки записи Оље Бећковић, песниковог брата Бране Радовића, као и Душковог сина Милоша Радовића, који је био и сарадник на формирању монографије. Иначе, највећи део грађе објављен у књизи непознат је широј јавности. Поред заборављених текстова Душка Радовића, сегмената из његове рукописне оставине, у књизи су коришћени и песникови цртежи, али је фокус ипак на епистолама.
– Као и у његовом књижевном делу, тако и у писмима нема сувишних речи и беспотребног парадирања, све је јасно, једноставно, чисто, лишено патетике, лажног удварања и позе. У садржинском а, често, и у визуелном смислу, његова писма и разгледнице неретко представљају несвакидашњи празник за читаоце. У њима, по речима Матије Бећковића, „има више поезије него у читавим збиркама песама“ – указује др Зорица Хаџић.
А и писма која је добијао, често више говоре о Радовићу него о онима који их шаљу, додаје ауторка. То су неретко изрази захвалности и дивљења, али и молбе и вапаји на које је узвраћао не само писмима подршке и бодрења, него и конкретном помоћи. Истовремено, ове епистоле, као интимна сведочанства о човеку Душану Радовићу, чувају од заборава тренутке његових радости, наклоности, малодушности, туга, разочарања, усхићености, брига, љутњи, горчине...
– Као и у свему што је писао, Радовић је и у писмима лишен непотребних украса и патетике. Трудио се да избегне сентименталност, чак и онда када је најнежнији и најинтимнији, када пише жени и сину. Ништа више не личи на Радовића него ова писма која откривају његову вишеструку личност – истиче др Зорица Хаџић. – Био је особа склона доброчинствима у смислу помоћи младим писцима, колегама, али се није либио да долази у сукобе са признатим величинама српске књижевности, нарочито у вези са „пеглањем биографија“, како је он на то гледао. Тежио је једноставности и јасноћи у свакој врсти односа. Посматрајући Душана Радовића у том светлу, а у жељи да будем концизна, јасна и једноставна, најбоље бих га могла окарактерисати његовим речима упућеним сину: био је Лаф у свим околностима, а не само у најповољнијим.
Током Београдског сајма ова књига, коју је објавила компанија Масцом, изложена је на штанду Поште Србије, доступна је и на сајту издавача (mascom.rs), а поштоваоци Душковог дела моћи ће да је купе и у већим продајним објектима „Вулкана”, као и у „Booka” књижарама.
М. Стајић
