Уметност, која се, данас, чини се, пред најездом туриста, у исландској престоници, све више повлачи на маргину.
Упркос напорима староседелаца да одрже обрасце традиционалог живљења, запрепастило ме је колико се главни град Исланда променио. Колико је глобализација, и у њему, показала свој ружни лик. Исландска аутентичност и уметничка креативност протеране су из најфреквентнијих градских улица у којима је сада мноштво туристичких агенција, пакистански, кинески, рамен ресторани, пицерије и - скупоћа. За просечни српски буџет одлазак у ресторан тамо је ”немогућа мисија” иако се, од када су нам укинули визе, и након што су омогућили директне јефтине летове, релативно лако у Рејкјавик стиже из Пеште.
За разлику од туриста који су ”запосели” градски центар и познате локалитете, домаћи су изгледа, скривени, у својим кућама, које, због велике потражње, по папреним ценама издају туристима једнако као и Пољацима, Шпанцима, Кинезима на привременом раду на Исланду. Уместо исландског, енглески језик се чује на сваком кораку, у појединим хотелима и кафићима запослени уопште не говоре језик сага који је, вековима уназад, успешно одолевао туђицама.
Једино што ми се, од ”новог” допало, јесте стаклена фасада концертног центра ”Харпа”. А и она због игре светлости коју је дизајнирао данско-исландски уметник Олафур Елијасон, чији се студио налази у новоотвореном центру за визуелну уметност, у некадашњој фабрици за прераду рибе.
Иако сам подсвесно очекивала да је сретнем, ни овога пута нисам видела Бјорк, која се у свој родни град често враћа, а Рејкјавик није велики град и није било немогуће срести је јер се на Исланду и даље владају по принципу егалитаризма, колектив је изнад појединца, па чланови владе певају у локалном хору или се купају у градском базену.
Иначе, Бјорк Гудмунсдотир сви памте по личном имену. У целом свету, као и на Исланду, где је то правило. Уосталом, њихов телефонски именик је сложен по абецеди личних имена, а не презимена будући да презимена означавају име оца, у ређим случајима, мајке.
Упркос томе што се, у вези са овом земљом, редовно истиче да је стопа криминала изузетно ниска и како су се вешто извукли из финансијске кризе, читава проблематика је далеко комплекснија. Што сам, захваљујући уметничком пројекту због којег сам боравила у Рејкјавику, те привилегији дружења са Исланђанима, могла да наслутим. Њихова сведочења о рунама, ”Саги о Егилу”, вилењацима и патуљцима, помогле су ми да превазиђем првобитно разочарање. Као и музика ”Мум”, ”Сигур Рос” и Бјорк у ”Тонару”, Музеј савремене уметности у луци, часови креативног писања у градској библиотеци, базени са термалним изворима на отвореном, поподневна кафа у рејкјавичким књижарама.
Моји исландски познаници су ми показали да и даље интензивно комуницирају са оностраним, верују у патуљке и ”слушају” невидљиве људе, животиње и вилењаке и да су у стању да будућност ишчитају из руна, мада ће многи рећи да је то само стереотип.
Они су ме убедили да “мој” Рејкјавик од пре десетак година и моја књига о њему нису само плод моје маште, потреба за Хиперборејом. А да је у Рејкјавику, некада, заиста било другачије, потврдила ми је и пета књига ”Моје борбе” коју ћу, будући да се неколико епизода дешава и у Рејкјавику, понети на Исланд. У њима норвешки писац, Карл Уве Кнаусгор, који је уједно и аутор и протагонист романа, слуша исландску музику и пише, интензивно излази, дружи се са уметницима, живи онако како све и сама одраније памтим.
С тим што ће Кнаусгор те, сада већ давне 1992. године, за разлику од мене, једне ноћи, на журци, у њеном стану у луци, упознати Бјорк.
На крају, заправо, ни сама не знам шта да мислим о том граду и о људима који у њему живе? Да ли се у некој фусноти крије суштина; негде између глорификације и разочарања, мита и стереотипа, између, још како је то Црњански писао, староримског веровања да Хиперборејци пребивају у вечној зими, иза северног, ”бореалног ветра” и старогрчког мита по којем та чудесна, али и људска бића, живе окупани Сунцем, у непрекидној радости и срећи?
Фотографије и текст: Љиљана Малетин Војводић
