Селимир Радуловић, лауреат награде „Милан Богдановић”: Два начина писања

Селимир Радуловић се издваја међу нашим актуелним критичарима тиме што пише о књигама аутора које својом појавом представљају датум у нашој актуалном књижевном стваралаштву, о ауторима који су и сами датум у истој, посвећујући им текст који и сам такво обележје завређује и остварује, сматра жири (Срба Игњатовић, Зоран Хр. Радисављевић и Душан Стојковић, председник) који је донео одлуку да  награда „Милан Богдановић“ за најбољу књижевну критику 2020. буде додељена Селимиру Радуловићу за текст: „Српски национални и културолошки приручник“ (о књизи Истрага предака Ивана Негришорца), објављен у недељнику Печат, бр. 607, 21. фебруара 2020.
radulovic
Фото: Селимир Радуловић, фото: Дневник (С. Шушњевић)

Тако је песник, пишући о књизи колеге песника, стекао угледну награду за критику која носи име чувеног српског критичара...

- Као мој дугогодишњи колега, с којим сам, у светопавловском смислу речи, у више наврата, добар рат ратовао, знаш да сам, пре више од три десетлећа, у свет књижевности ушао с књигом критика. Како сам зревао све више ми је било ближе рухо песника, али нисам заборављао ни на обавезе које сам преузео у мом књижевном првенцу. Да се мало нашалим – када ме је један мој пријатељ, угледни критичар, назвао да честита на Награди “Милан Богдановић”, ујео сам га за срце, рекавши да су дошла последња времена, јер песници отимају хлеб из уста критичара.

Шалу на страну, још од гимназијских дана, Милан Богдановић је, за мене, уз Јована Скерлића, истински симбол за критичара. У студентским данима слушао сам, често, од професора којима је он био професор, о лепоти, тачности и хармонији његових усмених казивања. У времену које није изнедрило “громовничке критичарске ауторитете”, па се, сагласно томе, може, с добрим разлозима, говорити о “кризи критике”, ваља подсетити на речи човека који је носио, у себи, “позив критичара”. И указати на два његова става, које је обелоданио у јунској свесци Летописа Матице српске, из 1931. године. Први можемо назвати традиционалним, будући инсистира да би књижевна критика “требало да вреди” и да се врши с пуним осећањем “моралне одговорности”. У другом препознајем трагове модерне теорије критике, јер предочава да критика може имати своју “вредност” и своју “лепоту” и изван “чистога процењивања и суђења”. Сетимо се речи Нортропа Фраја, из “Великог код(екса)”, да је сваки нови приступ књижевности праћен уверењем да је критика, коначно, “открила технику одвајања првокласног од мање доброг” и да је вредносни суд у критици “исто што и шаргарепа за магарца”.

Милан Богдановић је вредност критике препознавао у томе да она не треба да ствара “пометњу”, да не “кочи” и не “омета” креативност, да је неопходно да прати, разумева и тумачи велике напоре духа, да их чини присним човеку. Уз један услов – да је права критика она која “просветљава” и “оживљава” дело, али да мора имати моћ “да својим обликом” постане и “сама једно дело”. Ко није у стању, вели он, да направи “критичко дело” и не треба да пише критику.


Селимир Радуловић објавио је десет песничких књига

Селимир Радуловић (Цетиње, 1953) објавио је десет песничких књига, а у издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела. О његовом делу објављене су две књиге које потписују Слободан Жуњић и Саша Радојчић, а књиге изабраних песама објављене су му на македонском, руском, грчком и немачком  језику.

За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремско-карловачке, Кочићево перо, Награду Прољетног сајма у Бањалуци, Награду Теодор Павловић, Вукову награду, Награду Миодраг Ђукић, Награду Симо Матавуљ, Повељу Мораве, Награду Књига године Друштва књижевника Војводине, Награду Деспотица Ангелина Бранковић, Награду Кондир Косовке девојке, Теслину голубицу, Медаљу Константина Философа, Словенске уније из Чешке, Награду за животно дело Културног центра Војводине Милош Црњански, Награду Ђура Јакшић, Змајеву награду Матице српске, Награду Лаза Костић, Награду Стеван Пешић, Златну медаљу за заслуге Председника Републике, Орден Светог Стефана Лазаревића, Светог Синода Српске Православне цркве.

Управник је Библиотеке Матице српске. Живи у Новом Саду.


Истрага предака”, каже се у образложењу жирија, која насловом успоставља везу сГорским вијенцем”, књигом матицом свеколике српске књижевности, болно је сведочанство Ивана Негришорца о, како с разлогом Радуловић бележи, „жалосној црногорској српској причиу којој се као главни негативни јунак појављујепреименовање историјског памћењанекада најпоноснијег дела српског народа који се препустио страховлади духа самопорицања?

- Пре готово десетак година учествовао сам, с аутором књиге “Истрага предака”, као гост Српског националног савјета, из Подгорице, у раду скупа посвећеног српској култури. Иван Негришорац је тада говорио о великом искушењу српског народа у Црној Гори, наводећи да је на делу својеврсна “истрага предака”. У паузи сам му рекао да ће та необична синтагма обележити наш скуп и, убудуће, обавезивати све тумаче који ће сведочити о убиствености мисије “неуких сејача зла” – негатора црногорске српске предањске свести. Стога ми је драго што је награда коју сам добио везана за књигу о чијем настајању могу сведочити из прве руке и што је жири, у свом образложењу награде, предочио да ни критичар, ни аутор књиге о којој је реч, не допуштају да се “учињено заборави и кривотвори”, остајући “своји на своме”. Својим аналитичким обасјањима, увидима и предвиђањима, она “обеспокојује”, али и “утврђује”, узев у обзир веродостојност и уверљивост с којом овај аутор приступа проблемима интегралног српства и целине српске културе и књижевности. За однарођени црногорски режим “истрага предака” је услов свих услова, јер су они (преци) брана на путу “рајинског менталитета”, који уклања вредности наследног слободарског етоса. Ако нестане оса прошлост–садашњост–будућност, основна је порука ове књиге, Црна Гора губи препознатљиви његошевски лик и излази из јединственог корпуса српских идеја.

Може се, без зазора, сведочити и о пророчкој мисији “Истраге предака”. Она је, наиме, наговестила јединствени литијски ход, у којем се наш (лични) крст преобразио у крст Христов, уз помоћ којег се спасавамо, оверавајући да је вера Христова дах и живот српскога народа, да само Он исправља наше стопе и опомиње да не ваља зидати на туђем темељу.

Реч је о књизи која се, из текста у текст, грана, снажи и расте, градећи један вишеслојни српски национално-културолошки бревијар, из којег сазнајемо како су се, у некада “најтврђем упоришту српства”, доносиле одлуке које противрече “основном духу Црне Горе и Црногораца”.

Када говоримо о књижевности, то јесто писању”, треба ли да кажемокритика и песништво”, или можда да потенцирамо  “разлику”: критика или песништво?

- Став да су песништво и критика “две функције писања” (Барт), односно, “два начина писања” (Клезио), који ми је близак, допунио бих речју да је критика, у најлепшем смислу, настављање “метафоре дела”, ослушкивање бата корака током утанчаног процеса кад “језик песништва” проговори “језиком критике”. Критика није, дакле, самодопадљива интелектуално-критичка вежба, већ јединствени и “пуни чин писања”. Она јесте реч о реченом, али је, више свега, реч о себи, сагласно томе, “нека врста уметности”.

Ево и речи која неће никога изненадити – дубоко верујем да песници, и данас, ре-креирају митологију, да и данас мисле (ако су песници) “митски и метафорички” и да се, у “јединственој архетипској структури”, находе све књижевне матрице. Душа која се препусти руци верује да постоје само она и Отац, наш, и да Он иде у сусрет ономе који га прати с љубављу и због љубави. Живећи у Сину, Његовом, који је и Отац, наш лакше подносимо ударе и убоје савременог метафизичког импровизорија и егзистенцијалну лакоћу која, духовно, успављује –

Јер су све душе, људске, сестре,

И свака бразда, њихова, Очева бразда!

На другој страни, критика је, на необичан начин, немоћна код оних који су “без икаквих склоности за њу”. И критичар је, ако је критичар, погледа усредсређеног ка Књизи, у којој су смештени сви књижевни обрасци – од Дантеове архитектонике до Раблеове дезинтеграције. Уколико, и један и други, и песник и критичар, немају свест о томе део су само поворке “убогих сенки” које ступају из “ништавила у ништавило”.

Ђорђе Писарев

Dušan
23.12.2020 • 20:34
Svaka čast!
EUR/RSD 117.5753
Најновије вести