Слушкињина прича: Друштвени хаос, али на штету жена

Роман “Слушкињина прича” канадске књижевнице Маргарет Атвуд до сада је продат у милионима примерака широм света и временом је постао нека врста ознаке за писање о политикама и стратегијама које циљају на контролу жена, њихових тела и репродуктивних функција.
margaret atvud
Фото: Youtube Printscreen

Књига је стекла неколико инкарнација, како филм према сценарију Харолда Пинтера, тако и оперу, а тренутно се на ХБО-у приказује друга сезона успешне серије... Атвуд је недавно открила како је дошла на идеју хорор-друштва у којем су жене сведене на “ходајуће матернице”.

Она је “Слушкињину причу” почела да пише у пролеће 1984, док је живела у Западном Берлину, а рукопис се првобитно звао “Offred”, по имену главне јунакиње, али је ускоро променила назив. Роман је у Канади објављен у јесен 1985, а следиле су Велика Британија и САД.

Приче о будућности увек имају премису “што ако”, а “Слушкињина прича” има их неколико. На пример, ако би неко хтео да преузме моћ у САД, укине либералну демократију и уведе диктатуру, како би то извео? Шта би понудио као своју причу? Не би смела да личи на облике комунизма или социјализма: то би било сувише непопуларно. Назив демократија могао би се користити као оправдање да се укине либерална демократија, без сумње, мада 1985. то нисам сматрала могућим, објашњава Атвуд и додаје како су нације одувијек радикалне верзије влада темељиле на систему који је већ постојао.

Кина је тако државну бирократију заменила сличном државном бирократијом под другим именом, СССР је мрску тајну полицију царске Русије заменио још гором и тако даље. Дубински темељи САД, како сам тада размишљала, нису у релативно недавним структурама републике 18. века, с премисама о једнакости и одвајању цркве и државе, него теократија 17. века, пуританска Нова Енглеска, с наглашеним отпором према женама, а која би могла поновно стасати у периоду друштвеног хаоса.

Као и оригинална теократија, објашњава Атвуд, и ова би оправдање за своје акције могла пронаћи у неколико бираних одломака из Библије, при чему би се ослањала на Стари завет, уместо на Нови.

Како владајуће класе увек настоје присвојити најбоља и најређа добра и услуге, и како је једна од поставки романа то да је плодност у индустријализованом Западу дошла у питање, оно ретко биле би плодне жене, које су увек на листи људских жеља, на овај или онај начин. Исто је и с контролом репродукције: ко ће рађати, а ко присвајати и одгајати децу, ко ће бити крив ако се деци нешто лоше догоди. Имала сам правило: у књигу нећу укључити ништа што људи већ нису радили у неком простору и времену и за што технологија већ није постојала. Нисам хтела да ме оптуже за мрачне, уврнуте изуме или за криву процену потенцијала људи за гнусно понашање, каже Атвуд.

Јавна вешања, одећа специфична за касте, присилно рађање, крађа деце, забрана писмености, ускраћивање личних права - све је то и раније било присутно, објашњава Атвуд, и то не у другим културама и религијама, него на Западу и унутар “хришћанске” традиције.

Фото: Youtube Printscreen

Две будућности

Укључила сам и епилог, из перспективе у којој су и слушкиња и свет у којем је живела нестали у историји. Ако се поставља питање је ли могуће да се оствари “Слушкињина прича”, сетим се да у књизи постоје две будућности и ако се прва оствари, онда може и друга, каже Маргарет Атвуд.


Стављам “хришћанске” под наводнике јер верујем да би много тога из понашања и доктрине Цркве, у склопу њеног историјског постојања као друштвене и политичке организације, особи по којој је добила име било одвратно, упозорава Атвуд и тврди да “Слушкињину причу” често описују као феминистичку дистопију, али да термин није најтачнији.

У феминистичкој дистопији сви би мушкарци имали већа права од свих жена. Била би то двослојна структура, горњи слој мушкарци, доњи жене. Али Гилеад је уобичајена врста диктатуре, у облику пирамиде, при чему су на врху моћници оба пола, с тим да мушкарци генерално имају виша звања од жена на њиховом положају. Следе их нижи нивои моћи и статуса, а свака укључује и мушкарце и жене. На самоме дну су и неожењени мушкарци који прво морају да одслуже војску да би као награду добили еконожену.

Интерес за дистопијску књижевност код Атвудове јавио се у адолесценцији, док је читала Орвелову “1984”, Хакслијев “Врли нови свет” и Бредберијевев “Фаренхајт 451”, а наставио се на студијама на Харварду раних 1960-их:

Једном кад вас заинтригира неки облик књижевности увек имате тајни нагон да и сами напишете његов примерак...

Н. Дн

EUR/RSD 117.3739
Најновије вести