У “Игри пријестола” (“Game of Thrones”) редом су гинули главни и фановима најдражи ликови, што је нови стандард који је ова серија поставила. Разлог за овакву Мартинову бруталност је, како то обично бива у психологији, траума из детињства.
У недавном видео-интервјуу за ПБС, Мартин је говорио о настанку “Песме леда и ватре” (“A Song of Ice and Fire”). Био је то његов вид ескапизма, каже он, јер у детињству није имао много новца, па је забаву и неке нове видике проналазио у својој машти. И “Господару прстенова” (“The Lord of the Rings”), свом омиљеном штиву у младости, које га је у почетку збуњивало.
“Отвара се дисертацијом о трави за лулу и онда иде рођенданска журка”, каже Мартин, “мислио сам: ‘Где су гигантске змије? Где су оскудно обучене жене? Нема борби мачевима, шта се ово дешава?'”
Ипак, роман је убрзо убацио у брзину и Мартин је ускоро схватио да чита своје ново омиљено дело. Но, онда је дошао тренутак који га је шокирао.
“И онда Гандалф умире! Не могу да објасним какав је то утицај имало на 13-годишњег мене. Не можеш да убијеш Гандалфа. Мислим, Конан није умро у ‘Конану’ (‘Conan’), знаш? Толкин (J. R. R. Tolkien) је у том тренутку прекршио то правило, и заувек ћу га волети због тога”, казао је Мартин, “зато што тог трена кад убијеш Гандалфа напетост свега што следи је хиљаду пута већа, јер од тада свако може да умре. Наравно, то је имало огроман утицај на моју спремност да убијам ликове као муве.”
Трауме из дтињства дефинитивно не треба потцењивати, па можемо само да замислимо шта ће тек једног дана написати неки клинац или клинка који су гледали како Нед Старк умире у Игри престола.
(bosonoga.com)
