ШТА БЛАГОЈА БАКОВИЋА ИЗДВАЈА ОД СВИХ САВРЕМЕНИХ ПЕСНИКА? Одговор је стигао у новом зборнику
Из издавачке радионице новосадске Фондације Група север изашао је Зборник радова о песништву једног од најнаграђиванијих савремених српских поета Благоју Баковићу.
Окупљени под јединственим називом „Магија слике, звука и речи” у зборнику се нашло укупно 17 темата књижевних критичара, историчара књижевности, али и колега песника, који су из различитих углова осветљавали поетички и духовни портрет Благоја Баковића и његовог певања.
У уводном слову академик Јован Делић истиче да се Баковић мора прихватити с његовим „манама”.
„Тако ћете осјетити његове врлине. Његове 'мане' су дио његове аутентичности”, наводи Делић. „Он има склоност да се удвара свом читаоцу и слушаоцу. Више воли да усхити и усрећи читаоца него да доврхуни пјесму. Баковић воли да му се удвара и да му на то удварање буде одговорено. Али Баковић је себе створио. Крваво је растао и уздизао се, жртвујући много од себе најбољега. Данас је разноврстан и доказан пјесник. Волели су га, и воле га, пјесници, истински и прави: Матија Бећковић, Милован Данојлић, Бранислав Петровић. Препознали су га”.
Делић даље пише да је Баковић достојни настављач „стражиловске поетике” српског песништва, која води од Бранка Радичевића, Војислава Илића, Лазе Костића, Диса, Црњанског, Дучића, Десанке и Стевана Раичковића, да је „виртуоз версификаторске мајсторије”, како га је назвао Бећковић.
А песник Ђорђо Сладоје указује да се поезија Благоја Баковића може тумачити на много начина, из више углова и са различитих поетичких становишта.
„А не мора се”, вели Сладоје”, „ни тумачити, јер је Баковић од оних пјесника чије пјесме, без тумача и проводаџија, лако стижу до читаоца и слушаоца. Кажем и слушаоца зато што Баковић своје стихове говори понесено и сугестивно, и то увијек наизуст, тако да они остају дуго у слуху онога ко их слуша. Осим што зна напамет свој опус, Баковић је феномен, да не кажем феноменат како сам у Врбасу чуо, и по томе што зна и говори пјесме и многих других пјесника. Баковић је непрестано у поезији и са поезијом, то је једно складиште стихова на које дише – ходајућа ризница, такорећи”, Констатује Ђорђо Сладоје.
Поред Делића и Сладоја, о Баковићу су писали и Будимир Дубак, Мирослав Алексић, Зоран Костић, Верољуб Вукашиновић, Емсура Хамзић, Радомир Уљаревић, Драгица Ужарева, Милена Кулић, Александар Ћуковић, Горчин Благојевић, Будимир Алексић, Драго Перовић, Радоје Фемић, Саша Кнежевић и Милан Громовић.
М. С.