Ипак, ове одреднице су само номиналне јер у причама није на делу ни историјска фактографија ни њена знана фантазијска надоградња, односно настављање исте (мање или више следствено В. И. Проповим теоријама). Ови се антрополошко-архетипски слојеви подразумевају као део културног фундуса читаоца и аутор „рачуна“ на њихово постојање јер је намеран да од тих темеља започне своју уникатну литерарну авантуру! Коларић све поменуте традиције третира као једно духовно тело; тај културолошки „објекат“ има одлике космолошког Сингуларитета у коме се, јер је ван-времен и над-времен, симултано стичу сви постојећи/могући елементи творећи ентитет који има засебан живот. Отуда у причама не само да се преплићу разнородне културолошке иконографије већ се и обрасци народних песама и легенди мењају и допуњују према искуствима и логици постојећих миленијума људске цивилизацијске самосвести окружене божанским (надчовечанским) силама. Стога најчешћи јунаци прича, који припадају српском средњевековном периоду (пре пада под Турке односно током њихове владавине-окупација) и носе знана имена (Краљевића Марка, Хајдука Вељка, Сењанин Јанка, Вожда Карађорђа, Светог Саве...), нису одиста они из десетераца нити из историјских докумената већ су специфична, Коларићевом руком саздана бића која се само делимично понашају и поступају као њихови темељни обрасци. А разлика између очекиваног понашања и оног описаног у причама јесте најпре у одступању од матрице, јер је њихов основни делатни принцип трагедијски и нимало херојски, уз повремено превладавање чисте радости лудизама и неодговорности за сопствено постојање. Слично се дешава и у причама у којима су актери сасвим обичне јединке (Босиљка, Радан, Иво...); ни њихова поступања не подлежу само идиличним обрасцима части, поштења и људскости, већ су неретко (пречесто) потчињена поривима злобе, љубоморе, прељубе, зависти и подлости. Ни у групи људи нису бољи већ су спремни на дволичност, издају и убиство, из користољубља или из пуке обести. Коларић одбија да подржава матрице и није вољан да маскама племенитости и доброте скрива ружно и зло; таквим поступањем дарује животност причама иако оне израстају из темеља чију задату етичку ваљаност он ставља под сумњу.
Но, ово одбацивање никако не значи да је све иза маски ружно и недостојно; у низу епизода пламте љубав, саможртвовање, стид, понос и друге емоције које јединку чине племенитим, осећајним бићем. Ако је поверење у Човека у неким причама пољуљано, у другим се оно обнавља и буја новом снагом. Писац не бежи ни од позитивних ни од негативних емоција што даје пуну слику људских бића са свим врлинама и манама. Једнако тако се понашају и надприродна бића, од вила и змајева до божанстава, представљајући се (налик античким боговима) као одраз људског понашања – или су, ипак, људи одраз божанског понашања? У том се широком контексту безвремености (која подразумева настанак, трајање и нестанак) ишчитавају и религијска учења и институције иако су они најчешће залог телесне и духовне чистоте.
Сериозно бављење есенцијом емоција и поступцима који су одраз деловања елемената који људску врсту чине јединственом (али не етички савршеном), намеће језичку строгост и прецизност. Писац стога није маниристички китњаст и распричан већ аскетски смеран; употреба архаичних речи доноси племениту патину древности истовремено враћајући и свакодневним речима вулгаризацијом загубљену дубину. Започињући читање знатижељник бива преплављен утиском свечане важности текста да би, по склапању корица, био сигуран да је присуствовао обзнани књиге ванредне вредности.
Илија Бакић
