Тако почиње нови роман Слободана Владушића (1973) „Велики јуриш“ који је стигао у књижаре док славимо један век од завршетка Великог рата, како су га звали његови учесници или Првог светског рата како је званично назван у историји 20. века.
Владушић, који има већ два објављена романа, „Forward“ и „Ми избрисани“, и за оба је добио неке значајне награде, а написао је и прегршт есеја и књижевних киртика, први пут се одлучио да напише историјски роман.
Његова прича о збивањима на Солунском фронту и на грчким острвима Виду и Крфу где је српска војска била после преласка преко Албаније има елементе и трилера и љубавног романа а намењена је најширој публици.
Напета потрага за изгубљеним писмом које је остало иза мајора Војновића ће водити кроз улице Крфа, до врхова Кајмакчалана, а затим назад, до солунских кабареа и Солунског фронта. Његова судбина ће се преплитати са животима Станислава Кракова, војводе Вука, мајора Калафатовића, као и са акцијама тајанственог бугарског официра кога ће пратити у стопу, да би се, на крају пута, суочио са маглом.
На велика врата вративши у нашу књижевност тему српског страдања и хероизма у Првом светском рату, Слободан Владушић показује како национално и космополитско, управо као и традиционално и савремено, могу да имају смисла једино уколико кораћају заједно. Велики јуриш је отелотворење тог прожимања, оценио је писац Владимир Кецмановић.
Угледни историчар и одличан познавалац Првог светског рата Милош Ковић казао је да је уживао у уверљивој атмосфери Првог светског рата као историчаром, али да је као читалац био привучен Владушићевим спојем елемената историјског, крими и љубавног романа којима је придодата и црта мистике.
Овај необичан спој, чини ми се, дочарава праву дубину Великог рата, дубину патње, храбрости и пожртвовања српских војника и официра који су из њега изашли као победници, рекао је Ковић.
Глумац Ђорђе Марковић каже да је читајући „Велики јуриш“ имао утисак да гледа историјски спектакл са одличном фотографијом, занимљивим ликовима и уверљивим акционим сценама.
