ИНТЕРВЈУ: ЕЛИЕЗЕР ПАПО, ТЕОЛОГ И ПИСАЦ Стари завет је живи текст Бога живога

Елиезер Папо се овдашњој читалачкој публици приближио историјским романом Сарајевска мегила (2001), који је био у ужем избору за Нинову награду, те двема збиркама приповетки, Сефардске приче (2000) и Часовничар и сачасници (2007).
а
Фото: Приватна архива

Овај рођени Сарајлија дипломирао је и на Правном факултету и завршио Рабинску академију „Мидраш Сефарди”, а докторирао је на тему јеврејско-шпанских пародија на пасхалну хагаду и данас је професор сефардске књижевности на Бен-Гурион универзитету у Негеву. Редовни је члан Израелске националне академије за ладино, те дописни члан Шпанске краљевске академије. У понедељак и уторак, 19. и 20. фебруара, од 17 часова у Културном центру Војводине „Милош Црњански” одржаће низ предавања на тему „Библија и књижевности”. 

Већ сами „међунаслови” најављених предавања – „Мојсије као антијунак”,  „Песма над песмама као сплет народних свадбених кола”... упућују на то да овој теми не приступате догматски, како би лаици можда очекивали од једног рабина...

– Јеврејска Библија (оно што хришћани називају Старим завјетом) је један револуционарни текст, усмјерен на раскид са космичким религијама и успоставу једне искуствене, историјске, људске религије. Једног новог погледа на свијет, у коме људи више не морају да поништавају себе како би, тек утапајући се у безвремене стално исте ритуале тобоже постали важни, пуким учествовањем у тлапњама измаштаних космичких догађања. Библијски празници не славе више космичке догађаје који су се као бајаги одиграли у божанском свијету, него призивају у сјећање историјске догађаје, божанске интервенције у људској историји. Тако, на примјер, Песах слави успомену на божански обрачун са Мисиром и његовим боговима, укључујући и фараона; Педесетница слави успомену на успоставу билатералног Савеза Бога и Израела, оличен у прихватању Богом датог Устава, Торе или Петокњижја, итд. итд. итд. 

Ради се, дакле, о једној радикалној монотеистичкој деконструкцији ондашње митологије и  њеном претварању у једну кохерентну теоцентричну слику свијета, која је и универзалистичка (постоји само један Бог и сви људи имају заједничко поријекло) и хуманистичка (сваки човјек је створен на слику Божију) и слободоумна. Овај потоњи моменат је посебно битан. Унаточ суштинској разлици између Бога и човјека, њихов је однос узајаман, тако да се библијски ликови стално препиру са својим Богом, који је истовремено (да ствар буде још интересантније) и писац дјела у коме се и он и они појављују.  Наиме, по јеврејском вјеровању, барем када је у питању први дио Библије или Петокњижје , аутор дјела је Бог, док је Мојсије био само средство даунлоудовања. И форма (укључујћи и све стилске посебности) и садржај Торе су дјело Божијих руку.

Веле да само неуспјеле револуције остају заувијек свјеже, док оне успјеле пролазе кроз периоде окоштавања, фосилизације и савременим језиком речено „бајденизације“. Иако је монотеистичка револуција једна од најуспјелијих револуција у историји човјечанства, библијски текст је све само не догматска окаменина. Није ми непознато да постоје и они који га тако доживљавају, али прије ће бити да они пројектују своје унапредно мртвило на Свети текст, него ли што је сам текст – најживљи од свих текстова икада створених, живи текст Бога живога – мртав и умртвљујући.


Око чега год се чоек здаје
У једном  интервјуу потписали су Вас само као - писац. Да ли себе пре видите као аутора теолошких расправа или дела тзв. лепе књижевности?

– Ја не бих био ја, кад вам на то питање не бих одговорио у десетерцу.

Не бих себе ни на шта сводио,

него што бих кад хотио бити,

то би буди док би тако хтједи!

Човјеко је најуманитељне,

кад га неко на улогу сведе,

многи већ би и сам себе сведи,

и нечим се једино прогласи,

ко да никад друго био није,

ко да никад треће бити неће,

са поносом пошјетнице штампа,

овај проф’сор, а онај инжињер,

један правник, други архитекта,

сваки себи један знамен дава.

Мен’ се чини е је приличније,

ставит име, па онда ‘и’ слово,

па тек онда как’у професију,

једну, двије, ил колико треба,

занат какав, хоби ил таленат,

око чега год се чоек здаје.

Тако би се јасно нагласило,

да је чоек више од посла му,

он је и то, а и свашта друго.


Када сам прочитао „Партизанску агаду” Шанија Алтараца, коју сте превели на хебрејски, признајем да сам остао затечен – јер сам се неколико пута од срца насмејао духовитим опаскама, а реч је о тексту написаном у време Холокауста. Може ли се и у овом случају говорити о смеху, односно ведрини духа и животном оптимизму као својеврсном леку? 

– Наравно, текстотерапија и лијечење хумором су древне јеврејске методе ношења са траумама, како негативним (попут геноцида који су римски варвари направили над становништвом Јудеје прије двије хиљаде година или Холокауста који је свето римско царство њемачког народа направило над потомцима жртава римског геноцида) тако и позитивним (сретање с божанском моћи у вријеме цијепања Црвеног мора или током склапања Савеза на Синају). Вјерујем да је Партизанска агада ремек дјело. Да је у цјелини написана на хебрејском или на енглеском већ би била опште мјесто у говору о Холокаусту. Ја сам учини колико сам могао да је с Шанијевог конгломерата језика (хебрејски, арамејски, ладино и српски) у цјелини преточим у хебрејски. Вријеме ће показати колико сам успио.

И Ваша проза обилује духовитим детаљима.  Из тог угла посматрано, у којој мери су на Вас, поред књижевних ауторитета које често наводите, као што су наши Киш  и Андрић или израелски писац Хаим Сабато, утицали и аутори попут  Ефраима Кишона?

– Ефраим Кишон има истанчан смисао за бесмислено и раскошан приповједачки таленат. Било како било, досада га обично нисам спомињао када бих говорио о онима чијег сам утицаја на властито стваралаштво свјестан. Након овог вашег увида, јасно ми је да ћу морати. Једанпут освијетљена соба никада више не може бити онолико мрачна, колико је то била прије паљења свјетла, макар тај луцидни интервал трајао само један једини тренутак. Жива је истина да сам у дјетињству гутао Кишона, како због ужитка изазваног начином на који се у његовим дјелима слама хоризонт очекивања, тако и због чињенице да је у оно вријеме (након прекида дипломатских односа између СФРЈ и Израела) представљао једну од ријетких нашејезичких културних веза са Светоземљем. Инсистирање на укључивању барем два вица и у најкраћу социјалну трансакцију је опште мјесто мушке културе Сарајева, тако да сам своју склоност ка шеретском досада увијек тако сам себи објашњавао, никада не палећи свјетло у том собичку властите стваралачке подсвијести. Сада ми је, међутим, постало јасно да хумор којим одишу моје приповјетке има ту неку кишоновску црту узастопних погрешних скретања (стручним жаргоном речено – комедија грешака). За разлику од Кишона, ја углавном не пишем хумореске, али изненадне ауторефлексије, увиди, помаци или одмаци мојих ликова (или моји властити, у дијеловима текста у офу, да се послужим термином из свијета телевизије) стварно имају тај неки кишоновски твист.

Мирослав Стајић

EUR/RSD 117.1277
Најновије вести