– Изузетно је важан континуитет. Рецимо, минимално четири године вам треба само да схватите где сте и шта вам ваља радити, дакле да се позиционирате, и тек онда можете да се окренете озбиљнијим плановима и циљевима које себи зацртате заједно са колегама. А још ако је тај циљ тако велики као што је нова, модерна, фантастично опремљена школа... – каже Радмила Ракин Мартиновић. – Нама је од конкретног почетка рада на идејном решењу па до усељења у такав објекат било потребно пуних 12 година. Према томе, без континуитета нема ни резултата. Наравно, тај континуитет подразумева да имате подршку пре свега колектива у ком радите.
И да ли сте задовољни новом школом?
– Јако. И пресрећна сам. Сваког дана, када уђем у зграду, као да сањам тај наш сан. Почев од тога да ме већ када школи прилазим са улице, подсећа на 3Д пројекцију коју смо гледали на самом почетку. И за протекле две године, колико је прошло од усељења, скоро смо се у потпуности „наместили”, мада ту и тамо има дечјих болести новог објекта, исто као и када уђете у нови стан, но то се све решава у ходу. Али бар више нема архитектонских, грађевинарских, заштитарских, противпожарних и осталих сличних задатака. А оно што ме нарочито радује јесте чињеница да наши ученици заиста имају фантастичне услове за рад. Можда међу најбољим условима у Европи, када говоримо о овом нивоу музичког образовања. А онда, када изађу из наше школе, њихов следећи корак је Академија уметности, моја друга кућа, која, нажалост, изгледа тако како изгледа и у којој су услови за рад изузетно лоши. Таман навикнете младе људе на изузетно висок стандард, а онда треба да их ресетујете и вратите на нешто што је чак и испод нивоа који смо ми имали у старој школској згради.
Да ли су девојчице и дечаци заинтересовани за музику?
– Ми смо се, што се тиче простора, опреме, заиста модернизовали и баш смо у складу с временом. Али програми основних и средњих музичких школа су, по мом мишљењу, остали негде у прошлом веку. И они, дубоко у то верујем, нужно морају да се мењају, а самим тим и програми високошколских институција, које се баве уметношћу. Уверена сам, наиме, у то да ми пре свега треба да будемо музичка школа у пуном смислу те речи, а не школа за клавир, виолину, флауту... Наравно, постоје решења за изузетно талентовану децу, да се с њима ради на посебан начин. Међутим, мене искрено растужује институција пријемног испита за основну музичку школу, јер мислим да сваком детету, које жели да учи музику и о музици, то треба омогућити. По мени, један једини циљ основног музичког образовања је – заволети музику и одшколовати музичку публику. Инсистирањем на конзервативном приступу, не само да не привлачимо довољан број деце, него на неки начин правимо и антипропаганду посла којим се бавимо. Нажалост, мој глас по том питању је веома усамљен.
Предстоји пијанистички Меморијал „Исидор Бајића”?
– Од 9. до 15. децембра домаћини смо 11. Меморијалу, који ће, по свему судећи, бити са највећим бројем учесника до сада, а сасвим сигурно са највећим бројем земаља из којих учесници долазе. Имаћемо негде око стотину такмичара из 29 земаља, практично са свих континената. Очекујем још један корак ка квалитету више и мислим да је Меморијал полако али сигурно изградио место у културном животу не само Новог Сада него и региона. И надам се да ће у будућности исто тако, корак по корак, ићи у правцу визије коју смо имали 2002. године, када смо почели. А визија је да Меморијал буде једно од престижних европских такмичења, за шта је, објективно, потребно још доста едиција. Али један од најбитнијих корака је учињен, то је квалитетан инструментариј којим сада располажемо. Уосталом, верујем да су и ти услови, које сада имамо, привукли велики број такмичара.
Ваша извођачка каријера је, због педагошке, морала да оде у други план?
– Она је заправо јако потиснута. Последњи званичан концерт сам одржала пре двадесетак година са гитаристом Зораном Крајишником. С једне стране ми јесте због тога жао, јер то сам, заправо, ја. На сцени. Но, била сам свесна да не могу ваљано да паралелно будем успешан и извођач и директор школе. С друге стране, хвала богу па има пуно страшно добрих флаутиста, наших ђака, односно није сад остао некакав празан простор. А у међувремену, драго ми је да у ове две деценије нисам постала по занимању директор. И даље сам пре свега наставник, педагог, ево биће скоро 40 година. Истина, ушла сам и у тај други свет, како би то данас рекли – менаџерски – и има оних који кажу да се и у том свету добро сналазим. Но, ја бих ипак рекла да се најбоље сналазим са својом флаутом. Она је и даље моје уточиште и врло често сам са својим инструментом. То му дође као својеврсно враћање души.
Мирослав Стајић
