У временски интервал – од тренутка када још „ништа није расло из тишине света“ преко оног када се „дивни дечаци“ играју лоптом „великом као будућност“ и спуштају се низ тобоган, затим оног када тресну на земљу „хладну и тврду као истина“, до оног у којем опет преовладава тишина која је сада песма, господарица, љубавница, она која не прашта непосвећеност ствараоца, смештено је све што чини једну егзистенцију: мале и велике невоље, жељене и нереализване револуције, раскорак између онога чему смо стремили и што смо остварили, увек потребне варке...
Ако набројано чини егзистенцију, шта онда чини песму и где је у свему томе стваралац? До тог одговора долазимо читајући нову збирку Саше Радојчића, као и његово Вјерују којим, логично, затвара ову изузетну књигу.
Дакле, „говорећи о ономе што јесте, кажемо понешто о ономе чега нема, није га било и никада га и нигде неће бити”. То је свет песме. Он може личити на оно што видимо, али је ипак самосвојан. Његово стварање подразумева враћање у детињство, полазак са тог места тамо где нас, како са увећањем искуства сазнајемо, све мање има, тамо где све мање имамо изгледа да победимо мале и велике невоље, меланхолију, болести, а где се све више упознајемо са законитостима и „навикама” које су нам некада деловале необјашњиво, на пример страчево свакодневно грабуљање лишћа (Пасторала) или пак с вештинама које нам делују апсурдно, на пример, прављење мртвачких ковчега (По мери).
Да ли проток времена бивање претвара у гротеску – и појавно и есенцијално – да ли обесмишљава уметничку креацију? Све су то сложена питања које покреће Радојчићев Тобоган. Уколико бисмо размислили о самом наслову књиге, одговор на та питања сигурно би био позитиван. Ипак, такав одговор био би површан, брзоплет. Зато што сам наслов заводи, поиграва се смислом песама, као што се и оне поигравају њиме. Поиграва се наслов и читаочевим могућностима...
У том поигравању, као и у самом стварању, песник настоји да ослободи свет. То је, извесно, велика, ризична и веома захтевна мисија. Она се, унеколико, може учинити и парадоксалном – зато што онај који на тај начин ослобађа свет нужно пада у ропство. Његово стварање бива уметност – истинска и велика – само уколико јој се он сасвим преда ризикујући да све друге запостави јер, како каже у антологијској песми, која га је сасвим узела:
ближњи које занемарујем / о песми бринући / можда ће ми опростити // песма неће ако је занемарим / издаће ме без кајања // и ту је круг затворен (Љубавник песме).
Тај круг заправо је обруч – за ствараоца – вољена букагија, савршенство, срце. То нам говори и место Љубавника песме у самој збирци. Та песма пулсира попут срца. Из њеног центра, и истине, одјекује све друго у овој књизи, као и оно што би тек требало да настане јер: „песма је чудо / чује се неизговорена” (Из крила песника).
Слађана Илић
