Доласком Келта на ова подручја, у I веку пре нове ере, ђуга није више дрвена, него земљана посуда - можеш њом воду захватити и у њој скувати чај од жалфије (Salvia officinalis) да ублажиш упалу јетре, бубрега, жучи. Загледај се у зидове од блата: некада су то биле две зоне – једна је имала функцију трга, а друга је била са објектима, силосима и јамама. Остаци стамбених хоризоната и материјала, указују да је то келтски опидум (oppidum), али одбрамбену улогу добија још пре, са латенском популацијом, Скордисцима. Живели су у земуницама, људи, а не кртице. Дали су земљаним бедемима масивни, кружни облик, до кога се долазило ровом. Насеље са некрополом постојало је још у бронзаном добу, али њега више нема на северној, левој обали Црне баре. Од I века нове ере ови простори су део Барбарикума, Припадали су Римском царству. Насељавају их Сармати. Римским утицајима се придружују хеленски. Са великом Сеобом народа долазе и Авари (о њима сведочи некропола, ту, где је сада циглана). Почетком IX века, овде ће стићи Бугари, а крајем века и угарска племена. Ово потврђују некрополе из X века. Франци су такође овде боравили. У Хоризонту X-XII било је средњовековно насеље са црквом. Ништа није остало од Црне баре. Само црница, у чију таму није лако продрети. Чарнок је откривен случајно: џукци су ископали, уз скривене кости, остатке грнчарије и шапама их разбацали по сеоској њиви...
2. Археологе, аматере, чланове историјског друштва Бач-Бодрог жупаније из Сомбора, крајем XIX века, привукло је земљано утврђење, старо више хиљада година. Према извештајима тадашњег бележника Друштва, Ђуле Киша, експедиција је била успешна: карбонизовано жито и пећ са доста гара, извађени су из жуте земље. На западној страни насеља. Из једне од ископаних сонди.
Интересовање стручне јавности је поново побуђено тек средином ХХ века, када је Шандор Нађ пронашао некрополу на левој обали Црне баре: људске и животињске кости, средњовековне могиле.
Истраживања наставља Војвођански музеј из Новог Сада, 1984. године. Његови истраживачи овај локалитет обилазе повремено и данас. Расути у сондама, поред келтске су и фрагменти римске и средњовековне керамике. Ту су пронађени: гвоздени келтски кључ, ћупови украшени косим урезима и хоризонталним ушкама, фрагменти, жиго- сани орнаментима. Хлебови од јечма (Hordeum vulgare) и проса (Panicum miliaceum), цењени су више од других, у плодној равници, прекривеној черноземом. Скордисци су из Чарнока у џаковима износили своју „златну руду“, до суседа у шумовитим регионима, за исхрану војника и грађана.
3. Аспарагус расте на бедемима Чарнока, ту расту и веприна и велика саса, а расте и гороцвет (Adonis vernalis), па Drosera rotundifilia или росуља. Расте ђурђевак, једини који није ендемски угрожена врста. Елиминисане су: жута линцура (Gentiana lutea), јер нема камења; златни љиљан (Lilium martagon), расте у влажним шумама, и госпина папучица, орхидеја која расте на Сувој планини. Јагорчевина расте овде, мада је и она угрожена, као и ковиље (Stipea pennata); нема бора кривуља, ни лужњака, степског, а овде је некад била степа. Љиљан није растао у овом биорегиону, као ни молика и муника, они су на Проклетијама, зато је овде Nimphaea alba, бели локвањ у Црној бари, док и њу не исуше, као и друге мочваре. Оморика овде нема, очигледно. Преостале су само сасе (Pulsatilla grandis), рунолист (тај украс Мучња и Проклетија), српска рамонда, степски божур, тиса (Taxus baccata), тиха отровница, крај ћувика. Овде ћеш још једино пронаћи угрожене биљке као што су дивља фоја и куцкавица дегенова (Fritillaria gracilis). Хлебне житарице још нису пописане у Црвеној књизи Србије. Радује ме и чињеница да је преостао још један џбун са војвођанском лепотицом - шумском бреберином (Anemone nemerosa)!
4. Auccisa, антички и предромантички ars, artis, брошеви од бронзе, бравице под брадом; веште копче, на прсима, око појаса, око врата. Где год је требало да се учврсти одећа, коса. Пре дугмади и других патент-затварача. Древне ђинђуве! Сахрањене са својим власницима. Ексхумиране, једино су оне преостале. За жене, превасходно украс, а мушкарцима нужда. Замениле су игле, с тупом главом, али су и даље остале запињаче, зихернадле, налик на јадац (данас: енглеске игле, некад фибуле које су имале висок лук, затегнут попут кости, лисне – истог имена).
Руска костимографкиња Људмила пажљиво узима цибзар, јер он је молния (рус. - муња). Опрезна је и са змейком (на руском – змај), мада нема зупце, језичак, његова сличност са змајем је фигуративна: и он користи принцип зупчаног затварача, пластичну копчу која клизи по узици док је палцем руке не зауставиш на свом оковратнику.
Сагуми, палије, и сличне кабанице, које су тада су биле на леђима достојника, иструлиће. Тек ће фибуле (наспрам тих тканина неугледне) указивати на њихово земаљско постојање. Хитоне и хламиде на раменима предака црви су одавно појели. Пар сребрних фибула из Чарнока (са декорацијом на правоуганој нози и луку), џеџе у врбаском завичајном музеју а да мало ко зна шта вреде и значе њихови „консекративни рогови“?
Зоран Ђерић
