Морам питати Игора је остварење младалачких стремљења ауторског двојца Игора Бурића и Зорана Ињца, стасалих под неоном Булевара ослобођења током бурних 90-их. Припадници крупним геостратешким поремећајима осакаћене генерације Х, одрастајући уз гранџ и трип-хоп саундтрек, никад нису престали да сањају о пројекту који ће достојно наставити традицију великана НС андерграунда, Боја, Обојеног програма или Тишмине Луне. Сплетом животних околности, та прича је близу остварења тек сада, када су, као и њихови саплеменици из бенда, дубоко зашли у пету деценију живота. Та врста зрелости је, међутим, у овом случају права одскочна даска за крупан искорак у празнину која вапи за квалитетним пуњењем.
Фронтмен бенда, Игор Бурић, у међувремену је остварио респектабилну каријеру врхунског позоришног критичара, са базом у новосадском Дневнику и надградњом у виду селекционих послова и жирирања за Стеријино позорје и друге фестивале широм регије. Његов филозофски академски бекграунд и елоквенција за свеобухватну проблематику савременог света кроз уметност, културу и политику, преточенису у оригиналан поетски израз на бази интроспективног рок песништва, које погледом изнутра, решавајући сопствене кризе, успоне и падове, нуди могуће позитивне исходе за спас човека и читаве цивилизације. Обогаћен песничким доприносом чувене драмске списатељице Милене Марковић (”Страшна туга”), деби албум Елементарна логика сецира урбано отуђење као примарни канцер 21. века, успелим психолошким аутопортретом својих аутора, који са лакоћом проналази пут и до било чијег другог, ма ког огледала данашњице. Наговештај успеха тих стремљења са најавом новог дискографског подухвата могао је готово да се дотакне те вреле октобарске вечери у књижари која свира.
Морам питати Игора је нетипичан рок квинтет са две гитаре, два мушка вокала и певачицом Дином Ђилас која повремено притисне и понеку бело-црну дирку. Грув бенда почива на стабилној и гласној фанкоидној ритам секцији, допуњеној међуигром гитара у светлој традицији новог таласа, уз значајан допринос сведене виртуозности солисте Небојше Арсића. Вишегласни хорско-навијачки интонирани рефрени и моћна бас гитара са фреквенцијом која не оставља много шансе за преживљавање неодољиво буде сећања на неке сличне давне подухвате, проистекле испод магичног шешира Душана Којића Које. Бурић је у свему томе као фронтмен разигран и опуштен, препуштајући унутрашњем немиру да се разгоропади пред узаврелим аудиторијумом који је очигледно спреман да га прати, попут Одисејеве морнарице, на бескрајном лутању у потрази за родном Итаком. О томе би свашта могао да дода и сам Милош Црњански, још један од извора инспирације бенда који заиста има шта да каже, а очигледно је и да зна како се то ради.
Златомир Гајић
