Не тако давно значи - док је још увек свој хлеб зарађивао као професор, али и као писац, делећи свој дан и своју ноћ на две половине, и на две домовине, књиге су му биле, што би рекао уважени мајстор Павић, како заувек, тако и за дан више: “Пола сам је наследио а пола сам је сам створио, онако као што ласте и пауци праве своју кућу. Пошто четири месеца живим у Србији, а осам у Америци, некад изјавим да ја ’у просеку’ живим у авиону. Али на небу не можете живети. Зато сам на средини Атлантског океана покушао да потражим неко острво на коме могу да живим. Мапа нам показује само плаво пространство воде. Тамо острво не постоји. Могао бих ја да створим једно и да га додам ’Енциклопедији имагинарних места“.
То острво бих могао населити животињама из „Енциклопедије имагинарних бића’. Свестан сам да је неке појаве симпатичније замишљати него живети с њима. Питам се да ли би ми сметали кентаури и сирене и грифони? Имао бих тамо једну Сибилу. То знам. Свиђају ми се Сибиле. На гранама би седели тукани. Свиђају ми се тукани. На том острву на геометријској средини између Србије и Америке на коме ја у просеку живим, био бих и Робинзон и Петко, свој Просперо и свој Калибан...”
Постоје ли више лица истине, више личности, постоји ли креативна шизофренија природе, човека, па тиме и писца? Постоје ли, морам се питати, више од једног Владимира Пиштала?
Пекић је, и то је сјај дијаманта који спонтано додаје светлуцаву вредност и Пишталовом роману, за своју “Атлантиду” тврдио да је доследан антрополошки епос немогућ, као што није могућ човек као такав. Човек као такав увек је, учио нас је сјајни Пекић, барем у књижевности, овај или онај – лик. У његовом случају, писца фасцинираног и америчком историјом, то је био извесни Џон Карвер, потомак енглеских пуританаца који су на једрењаку “Мејфлауер”, године 1620, као први досељеници ступили на тле Америке. Када је реч о мајстору Павићу, који неизбежно сјајем брушеног дијаманта даје нову светлост Пишталовој драгоценој огрлици, неизбежно је размотрити, бар на нивоу идеје, и теорију о савршеном фалсификату.
Ко је заправо написао “Пему о три света” питање је које би се могло поставити, баш што је постављено и деценијама раније, када се у “Књижевној речи” појавила прича “Изабраник” коју је потписао Павић. Да ли он то беше признао да је прича, коју је по свему судећи написао Пиштало, заправо његова? Могао би и Пиштало - који је до славне победе пристигао кљуцајући серијом, рафалом увезаних наративних фрагмената, баш као што завереници и хајдуци и вешти ускоци то чине, управо том серијом тихих, смртоносних напада освајајући наизглед неосвојиву тврђаву читалаца - сада да призна да је “Песму о три света” написао Павић, смештајући је у виртуелни простор споменуте „Енциклопедије имагинарних места“, баш зато да би Пиштало могао да је преузме. Тако би се могла обрнути прича па би претпоставка била да се у чудноватом, невероватном обрту списатељске стварности Пекић и Павић нађу уз чашу првог поподневног вискија, и седећи у дубоким фотељама полумрачног, искључиво мушког Клуба Мајстора списатеља освајача Светова, причају о старим, пустоловним данима када је Пекић нахрупио силно као моћни талас, брзо и неумитно попут цунамија, а Павић победничком стратегијом лепих слика са тајновитим сенкама што као чаробни плашт обавије и скрије читаоца, узимају Пишталов нови роман, па га мало прелистају. Хеј, кажу, ово ни ја не би урадио другачије!
Постоје ли, на крају, читаоци са само једним лицем? Или је у сваком од нас, шизофреним какви већ јесмо у времену са (бар) троструким истинама, скривено по неколико личности... Уколико је тако, онда су сва три моја лица - читаоца, ипак, задовољена прозном творевином “Песма о три света” Владимира Пиштала; једно сам оставио да ужива у његовим животним, а друго у литерарним мистификацијама, трећег у поновном ишчитавању књига Павића и Пекића.
Јер, у сва три виђена света књижевност је Пишталова отаџбина.
Ђорђе Писарев
