„Капије Атине“ је први део трилогије о Атини и прати ликове углавном засноване на историјским фигурама, у једном од надраматичнијих периода античке историје. Роман покрива период од десетак година и битку код Маратона, а затим и у фикцији омиљену битку код Термопилског кланца. Овај рат често је представљан и као супротстављање две филозофије – Персије као света у ком је слободан само један, док су други робови, и Атине, у којој су били „слободни сви“ (односни сви који нису неким несрећним случајем рођени као жене или робови).
Судбински сукоб који води ка Пелопонеским ратовима и једном од најзанимљивијих и културно најинтригантнијих периода старе историје овде је приказан прилично конвенционално, и у питању је жанровски крајње лимитирана нарација, која, ако ништа друго, бар поседује извесну магију непрекинутог приповедања. Нажалост, посвећено је врло мало пажње занимљивим разликама између култура и начина живота Персијанаца и савезника, као и Атињана и Спартанаца који ће касније и сами заратити у борби за превласт на Пелопонезу. Атина тог времена, са све компликованијим политичким погледима, која се кретала ка културном и филозофском релативизму готово сличном нашем савременом, била је можда најближе што је класична антика стигла данашњем погледу на свет, али то није линија коју је Игулден желео да истражи, или бар не у овој књизи. Ингулденови јунаци нису оптерећени никаквим модерним релативизмом, али нажалост нису ни попут Хомерових страсних Грка који су плакали и падали у ватру, горећи у снажним емоцијама док су се борили и живели; уместо тога они су тврди, патријархални, ћутљиви ликови који су ту искључиво у функцији приче. Но, свакако не треба бити сувише строг према „Капијама Атине“ јер Игулден ради тачно оно што се од оваквих чисто жанровских књига очекује, и што је, свакако, потребно да постоји, макар и само зарад необавезног читања на плажама или пријатним сесијама у неко опуштено поподне.
Настасја Писарев
